СРЂ

— 20 —

лошева кеса. А сад, на један пут, син тражи нешто што се коси с његовијем погледима, што задпре у живот, што се тиче цијеле породнце п среће у њој. Он је налпчпо па човјека који бупи о земљу па се љутн u чудп, како није смотрио камен о који се спотакао. Залуд му је сад уклопити камен, кад је већ нажуљио ртењачу. Шта ће бити, питао се^он, ако се одлучно одупре намјери сииовљој? Хоће ли се он смилостивпти, или ће планути и не послушатп? Коме ће се иривољетн: плп њему, своме родитељу, који га воли, за њега живи и о његовој се срећи стара, или дјевојци каквијех има сила божја, гдје год се макнеш ? А ако остави њега и оде њој, шта ће он јаднпк да ради? Тај удар не ће моћи поднијети. Он се спремао тек да живи, кад му син свршп науке, кад буде сит путовања, па се смири и настани на једном мјесту. Опда бн пасгао живот за којијем је он чезнуо већ четири годипе. Па зар све то да се изгуби као дим? Зар кад нам је на домашају лијепа будућност, једина какву можемо дочекати па земљн, једнпа јер ми тако замишљамо, да се јави жепа из бпјела свијета, без куће н кућишта, ria да, из појмљивијех побуда, а користећи се неискуством и добротом нашега сина, једнијем махом руке, без сажаљења, разори дивну зграду нашијех снова и нада? Али није истина да ће Госнод, који све види, који је праведан и милостив, допустити да његов глас буде глас вапијућег у nvстињи, и да Лази не ће отворити очи ни његово иреклињање, ни молба, ни плач! . . . »Ти ме не слушаш!« викне Овчаревић, кад видн да се Милош заблепуо у једпу тачку. И то на овога дјелова од прилике као кад нам сунротап вјетар преокрепе кишобратт. Једва би се прибрао, да би могао разумјети шта му је пријатељ тумачио п пратити га у свима његовијем нретпоставкама, комбинацијама и нагађањима о љепшој будућности трудбеника вииоградара. Овчаревићу је павика да скаче с једиог прнједмета на десети. Тако н овога пута отпоче из пебуха говорити о Лази и разви читаву теорију о непослушнијем синовима или, како их оп назва, изродима. Он је у напријед погађао, ма да то ппком није говорио, да се тако нешто мора догодити. Огт је, iiito Милош мора призпати, иај одсудније био противан томе да се