СРЂ

— 19 —

Сутрадан, предавши поштару писмо што је имало да доведе његова сина, сврати по обичају Овчаревићу, који га дочека не може боље бити. Стаде се правдати, што му је јуче онако говорио; али на крају крајева изиђе, да он ипак није ни најмање крив, да се на њ не може нико да љути, јер је био у послу; а ко дође у невријеме не може се бољем ни надати. За тим га одведе у подрум, показа му буре из кога је истекло вино, а у исто вријеме наточи чашицу и понуди Милошу да куша. Одатле одоше у градину. И док је Овчаревић казивао о оном што би га у друкчијој прилици врло занимало, Милош је мислио на сина који му је тако неочекивано одрекао и послушност и поштовање и љубав, хотећи се оженити с туђинком коју пиједан из њихове породице не може пријатељски да погледа, а некмоли да заједш*чки с њом куса из исте здјеле. Цијенећи синовље понашање према своме схватању, према схватању човјека који је увјерен: да је дјеци једина дужност угледати се на своје родитеље, па ма какви они били, да оиа морају ићи већ познатијем, уобичајенијем колосјеком и да је не само некорисно и грешно него и немогућно радити друкчије од својијех предака — њему је било чудновато да син, због једне жене, макар била њој звијезда на челу, нанесе толики бол оцу који би за њ све жртвовао. Он никад не би дошао на мисао, да је страст, што се крсти именом љубави, тако исто природна, инстинктивна, силна и неодољива, кад је подстакне дјевојка у младићском срцу, као и кад се роди и развије у очеву према сину. Све његово размишљање свело се на то, да оно hito његов син ради није лијепо ни природпо, да је то нечија замка и да је заслужио озбиљну педепсу, што је допустио да га непријатељи наведу на танак лед. Али се плашио тога како ће казна утјецати на сина и да ли ће помоћи. Лаза није више дијете, које, кад згријеши, можеш ћушити, па кад бризне у плач опет развеселити каквијем свијетлијем прпједметом или обичном играчком, него човјек који се бави науком и којп може да нађе разлоге за своје поступање. Тој незгоди придружила се и та тешкоћа, што до дана данашњега није било једне једине прилике да се супротио вољи његовој и да није испунио његове захтјеве. Али су захтјеви увијек били такве природе, да је због њих патила само Ми*