СРЂ

— 18 —

— Како ништа! повика стари, појмивши одмах прави узрок синовљој тузп. А ко би још плакао ни за што? — Ништа, кажем тп, промуца Милош гушећи се сузама. Не зпам шта ми је... плаче ми се... одавно нијесам плакао... — Као да ја не знам шта је теби? отпоче отац оштријем гласом. То је дјетињарија! Приличи ли матору човјеку да слини? Клонуо си као да тп је сјекира за вратом . . . Шта је тако страшно учинпо тај твој Лаза? Спапђао се с дјевојчуром којој ће сутра пљунутн у образ. Вјерујеш ли ти да бн се он смијао, кад би чуо да те оно његово пнсмо начини дедаком? Знаш ли, болан не био, да се човјек треба на тебе да љути и овако матора да лема . . . а већ ономе показаћу ја, како треба поштовати родитеље и гпта то значи тјерати спрдњу са сиједим власима, само нека дође ! . . . — Али ако не дође? прозбори Мнлош. —■ Ко ти то каже? повика старн Смиљанић разљућен неочекиваном претпоставком бојажљива сина: — А одашта ће жпвјети, ако му не пошљемо поваца ? Лако је њему кокотити се с пунијем стомаком и пуном кесом; алп да га видим, кад га стане завијати у трбуху . . . Глад припитомљава такве бунтовнике . . . и батина! Па, пошто поћута мало, настави: — А ако нађе новаца, тим горе по њега. А шта ту можемо ми? Да се грувамо у прса? За што? За кога? Ако је њему боље у туђини но v крилу родитељском, нека остапе тамо. Алп он не може да нађе новаца. Нијесу то крушке, па да узбере. Мањ ако не краде. .Још би нам то требало! А бели не ће дочекати да га жена храни. Да ли је то икад било у свијету? И од куда њој? Не каза ли ми ти, да је она некаква голотпња коју пас нема за шта да ухпати? Ila зар слијепац слијепца да води? Мислиш ли ти да би та дјевојчура трпјела балавца, да му tii не пуниш џепове? Ни паре не би он од мене добио, па да впдиш како 6 ii играо око мене, а не овако . . . Али шта ја ту ваздан трабуњам, кад ме нико не слуша. II изиђе, залупивши врата за собом. Милош је до зоре премишљао о сну и о том како ће му бити виђење са сином.