СРЂ

— 17

2

јем кровом живи лице које није њихове вјере и не разумије њихова говора. Спомеиуће му јединицу Марићеву, којој нема равне друге и пред којом бн се та његова морала постидјети. Она би усрећила и њега и његова оца и цијелу породицу. А шта он ради? Што налијеће као муха без главе? Нека добро за! леда у срце те жене, која га чинима заслијепљује, па ће се увЈерити да га оиа просто по занату обмањује и лаже, само да би му извукла новаца. Па зар је могућно да неко воли ту змију отровнпцу? Али ту запе. А шта ће бити, ако таковијем писањем ire само не поврати сина него га разгњеви, ако је та дјевојка у истини добра и поштена, као што син тврди? Та му помисао уби вољу да тако одговори сину, и на iiobo му помрачи тренутно освијетљеп видик. Најпослије смисли и одлучи да се нослужи пријеваром. Послаће сину тобоже свој благослов, да га само примами, а овдје ће послије с њим лако. Казаће му све што је рапије смислио и још много што шта дирљиво, молиће га. преклињаће, нлакаће. А ако и то не помогне, зваће и дједа и бабу и Никодија и Овчаревића, па ће га сви заједно молити. То га мора ганути. А осим тога, у својој кући, међу својима, далеко од те жене, која му је извјесно својијем мађијама завртјела мозак, oii ће се тргнути, увидјети, покајати, па и молити за опроштај. И с том мпшљу легао је у постељу и брзо заспао. Кад се пробудио на столу је свијећа догоријевала и осјећао се задах и омара. Он скочи да отвори нрозор и таман да угаси свијећу, а врата се нагло отворише и у собу упаде његов отац. То је Милош у сну запомагао. - Шта је? шта ти је? што вичеш? запита га стари, прилазећи постељи. — Ништа . . . мора бити у сну . . . ружно сам сањао, одазва се Милош. И не могавши одољети некој тајној слутњи и страху што јаче него у сну облада њиме буднијем, на измаку ноћи, у присуству његова родитеља, он зајеца, нечујно, скривајући од оца, али овоме то не умаче уху, на викну: — Море, шта је теби? ;; s,j — Није . . . није мп ништа, одговори Милош. ,, ;