СРЂ

— 16 —

кад је то писар. Али су напокон разабрали, разумјели и стали премишљати и тражити: шта да раде, како да стану на пут том неприродном браку. Милош се збунио као риба у мрежи, али се риба докле год може копрца, а он није смио ни да посмотри провалију у коју је упао, а камо ли да покуша извући се из ње. Чак није имао храбрости да на ново прочита иисмо, да се увјери: је ли истина што је прочитао, је ли добро разумио што му је син гшсао, да размисли и оцијени: је ли погибао, која је ио његовом нахођењу снашла Лазу, тако страховита како се њему у први мах учинило, је ли све свршено, изгубљено, или има изласка, могућности, наде да се колико толико ублажи пад, да се заглади учињена погрешка. Такво је дјејство невоље на душу која никад није осјећала истински бол; она вихар држи за олују, а далека је грмљавина заглушује. Њој треба ослонац, нечија рука водиља, да ради и да спасава мјесто ње. И он, у недоумици, у забупи, пожури се да потражи утјеху и савјет у Овчаревића; али га застаде љутита. Псовао је момка, што прн отакању није добро зачепио славину те истекло много вина. А нико га не може сносити кад је љут. Напашће га ни за ihto , а да му се супроти, зло и наопако. Милош на то није ни обратио пажњу, па, богме зло је и прошао. Пошто је Овчаревић донекле слушао запомагање, рекао му је, да непаметно ради што се обраћа њему и од њега тражи помоћи, као да је он свјетски тутор, и он не ће да се мијеша у туђе породичне ствари, што га се баш ништа не тичу. Свак има својијех брига, па нека сам гледа како ће их се отарасити, а не да их сваљује на другога, а себе да извлачи. Па видјевши да је далеко забраздио, пренио је са оца и излио сву љутину на сина, коме би, под Овчаревићевом руком, »пропиштало мајчино млијеко« што због којекаквијех жентурина ремети домаћи мир. Милош је изишао од њега остављен самом себи. Цијелога је дана размишљао, па је најпослије ово домпслио. Писаће му, не оштро, не грубо, не с љутином, не с пријетњом, него благо, разложно, као паметан и добар отац који хоће да отасе изгубљенога сина. Показаће му, како је неразмишљено оно што мисли да учини и да он сам мора то увидјети, ако већ није увидио. Напоменуће му, како би било непријатно, како је немогућно да под њихови-