СРЂ

— 15 —

повољне ријечи Син је писао о лијепим крајевима које је видио прн путовању, о удобноети стана и о свему што је оца њогова занимало и веселпло. Па таква cv била и остала писма која је шпљао оцу v току године. Никад у њима није било и чега што би Милоша могло иоле да сневесели. И у накнаду за таке утјешне, радосне гласе, слао је сину каном и шаком. Тако су протекле три године. Милош је задовољан и спокојав, и не може да се начуди себи: За што је онако дјетињски, без разлога стрепио за сином кад га је први пут послао у бијели спијет? Он није слутио да, понекад, невоља, као и непогода, долази кад јој се ми најмање надамо и да нас у толико више заболи њезип удар у колико нам је душа ведрија. У вријеме кад је очекивао коначан повратак свога сина, Милоша је обладала једна родитељска брига. Требало је да нађе дјевојку за њ, јер му је Лаза, из далека, као наглашавао то у својијем посљедњијем писмима. А то није било лако. Оно избор није био мали, али није био понајбољи, као што је он мислио. У ствари, он се потпуно оправдано бојао, да дјевојка коју мисли намијепити сину не изазове неслогу у породпци. Он се није много заустављао на тој мисли: да син може бити не ће нристати на очев избор. И таман је по савјетовању с Овчаревићем, са својијем тастом и још е некијем (од жена пикад није тражио савјета) и послнје личнога брижљивога тражења и распитивања, најзад пронашао то ријетко благо у породици имућнога трговца Марића, а стиже ниемо његова снна, злогласно писмо, што поквари све његове планове. Син је молио, да му отац одобри вјенчати се с туђинком коју је одавно замиловао. Он је изнајприје мислио, да =»оно што га привлачи к њој није ништа друго до обичан пролазан оејећај симпатије, наклоности, поштовања«, али се преварио; оп је воли и увијек ће је вољети изнад свега на свијету. Ири том, разумије се, нијесу изостале ријечи: моја спаситељка, моја утјеха, мој добри анђео. Он је срећан и у исто вријеме песпокојан, јер не може и не ће отпутовати оданде док му отац не пошље повољан одговор. Та новина, да Лаза мисли оженити се с туђинком, била је за свакога из породице Смиљанића непојмљива, невјерица. Помислили су, у први мах, да није био при чистој свијести