СРЂ

— 14 —

чаревић је свраћао болеснику, тјешећи и савјетујућн. Међу тијем Милошу стаде се враћати снага, и он потпуно оздрави; али као да од тада постаде други човјек: напустио вртоглаве шетње, омрзнуо кочије, забаталио коње, а од куће нико га не може отјерати. .Једнако је код дјетета: забавља га, тепа му, пјева, прича, успављује га. Дојкиња је готово непотребна. Огари се подјетили гледајући срећна сшјд и здраво унуче. И одиста од Милоша није било срећнијега човјека. Он је iteronao своје дијеге као ријетко која мати: облачио га, скидао, умивао, чиhuo му све по вољи, додавао све на што је погледао или пружио ручице, прстен с руке, сахат са зида, пику с цвијећем. Оно је крхало сказаљке, кидало цвијетове и лишће, пребило стабљику, а он је уживао гледајући како те слабе ручице чине квара. Крстили су га именом Лазар. У срећи неопажено миле година за годином, а вријеме доноси собом нове потребе. Лаза је узрастао за школу и пошао у њу изнајприје радостан, ,као свако днјете жељно промјене, а потом нелагодан, јер није лако привикнути се новом животу. Често нута, кад дјеца изиђу на одмор, он би отишао правце кући. То је дало прилике оцу да каже учптељу: »Шта ћете, моја крв«. Али се наскоро превари у увјерењу. Дијете је прионуло на рад, не испуштајући књиге из руку. И он га је морао угшсати у вишу гимназију, v другој вароши. Милошу је било тешмо да се растаје са сипом; хтио је да иде с н,њм али га је дужност везивала за кућу, замијењује старога оца, који је у то доба обневидио. А како га је радо хтио задржати уза се, да цијелога вијека благују, да се шетају заједно, да јашу заједно, да куће заједно! Али је син хтио да се шнолује* њега пијесу занимали коњи; он није био тако весео и задовољан на дому као у школи. Па за што онда да се противи срећи његовој? Једино се упорно противио, кад му је. таст савјетовао да пошље Лазара »пријеко« на пауке. Али, залуду. Он је најзад морао попустити, усљед разлога таетовијех, а нарочито на наваљивање Лазино, те је послао сина у њеку њемачку варош. Не треба да кажем с каковом је шугом отац испратио сина и с каквом је зебњом нримио и.нролитао прво писмо из туђине. Али у писму пије било ни једне једине не-