СРЂ

— 22 —

њој у шаке«. Тукао би га дотле док му не би избио из главе и ЈЛТвабицу и женидбу. Онда би се вратио њој . . . »Тако, милостива, ви хоћете мога сина? Извините, жао ми је што сте се страшно преварили у рачуну. Нијесам ја родио сина за којекакве протуве. Обратите се другоме, овдје за вас не ће бити берићета. Уклоните ми се испред очију, док вас нијесам потегнуо оном тојагом!« Насапунио би он њу, још како! С таквијем тјешењем одлазио је Милош од свога пријатеља Овчаревића. Од онога даиа кад је примио оно злогласно писмо, па све до дана у који ће допутовати његов син, мучиле су га свакојаке мисли. Он се иије могао сложити с тијем, да Лаза може у исто вријеме обожавати туђинку и поштовати свога оца. Да ли је био сигуран да би се остварио у будуће живот онако како је он замишљао, да му син није загледао туђинке? Зар друга која дјевојка, макар то била Мари ћева, не би тако исто ставила преградак између њега и Лазе? И баш за то што промисао није дао да се испуни оно што је очекивао, он се двојином више љутио на кривца свому јаду. Све што може планути у души разљућена оца, проклињање, клевета, презирање, падало је па певипу туђинку. И до самога судбоноснога дана он је био под влашћу само једне мисли: да му је задатак, да му је родитељска, света дужност, да свијем силама ирепријечи брак у који неразмишљено срља његов син. * Кад је на неколико корака пред собом угледао сина, непромијењена, у длаку онаква каква га је лапи видио, намах му је ишчезла слутња и страховање. Он је очекивао да ће Лаза бити осоран, да се не ће с њим људски ни поздравити, него да ће га с мјеста напасти и питати: што се усуђује противити се његовој вољи. Био је, у први мах, толико збуњен, да је сметнуо с ума писмо у коме је стајало његово одобрење да се Лаза смије вјенчати с туђинком. Као свагда пришао му је син руци, загрлио се с њим и пољубио, па, радостан, стао причати о себи, о путовању, тако да Милош није имао времена да се прибере, да дође до ријечи, да ма штогод запита. У бујици ријечи што је иросуо путпик није било ни помена о женидби, нити о туђинки која би требало да му буде суђеница.