СРЂ

— 28 —

Тај дан и ноћ и још један дан и ноћ протекли су у весељу, у радости, и ако је стари Смиљапић занемогао и лежао у постељи. Лаза можда памјерно није нпшта говорио о женидби, а Милош се није усуђивао да нита, и у њиховом одушевљењу бнло је пеискрепости, неизвјесности, очекивања. Најзад је освануо дан кад је нестало неизвјесности у којој се Милош једнако палазно, дап неизбјежнога судара између оца и сина. Тога дана билн су позвагш гости, родбина, па ручак, ма да се Лаза противио томе. Милош се надао да he други извршити оно што сам не смије ни да покуша. -У педоумици, не знајући ништа паметније, он је сковао завјеру протнв cinia, намјеран да у одсудпом тренутку и сам ступи v њу. Нарочито е много иолагао па Овчаревићл, који му је неколико пута, нстипа у лакшијем приликама, био на руци и свагда показпвао и добру вољу и, што је главно, као што је он мислис, умјешност за стишавање размирица у породичном животу. Њему иије падало на памет да таквпјем постуиањем можс увриједити сина. Ou се ocjehao слаб, немоћап, и требало му је потпоре, а није питао себе: каква је та потпора? Звапице су већ биле на окупу, па чак и Овчаревић, кога је Милош свагда звао на породнчне гозбе, а који је редовно посљедњи долазио, само још Лаза није се вратио из вароши. То је разљутило госте, а задало бригу Милошу. Нестрпљење што се не отночиње ручати било је повећано. ирепирком, која се мало rio мало развила у праву свађу, између Никодија таста Милошева и Овчаревића. Никодије је тврдио, да је велико зло за једпу земљу, кад се многи људи мпјешају у ствари које не разумију или за које још нијесу дорасли, и да би један пут требало остварити ону изреку: свак на своје мјесто На то му је Овчаревић одговорио, да оп, љекар, ради баш насупрот ономе што доказује, јер мјесто да гледа само свој посао, он се плете у политику, за шта нпје дорастао, те тако »сам себе бије у главу«. Овоме је слиједио одговор, да Овчаревић не може ничијем потврдити да се Никодије бави политиком, јер он, као љекар, долазећи у додир с многијем људима, има прилике да се увјери о недостатцима и манама због којијех народ пати и да, предлажући мјере, којима ће се ако не искоријенити а оно бар ублажити зло, он не излази из