СРЂ

\

— 31 —

је онако нечовјечно поступао са сином, кривио је и љутио се иа Овчаревића што га је напао и вријеђао као да је Лаза некакав пробисвјет. И Никодије и Светислав показали су се бездушни, мислио је оп; а требало је озбиљно, али благо, као што прилнчи паметнијем људима, показати му заблуду. А ето шта је сад урадио. Отјерао је рођенога, јединога сина, као што тјерамо туђега пса. Оп је очекивао све друго, па чак и бој, само не расцјеп. Требало је, мислио је оп папокон, требало је да му опрости. И да је у тај мах паишао Лаза, он би му обиснуо о врат, љубио га и не бн га пустпо докле год му не бп казао да је заборавно све што се догодило међу њпма. Али сад је доцкап! Јутрењи сунчани зрацп што доносе свјежппу и наду обасјалн су Милоша крај посгеље болеснога оца. Старцу је јако позлпло, по љекареву мишљењу, због напрезања и једа. Свијестан да му се ближи крај, ои је хукао, кршпо руке, запомагао; баба је тумарала по соби, шапутала молитве, тјешила, излазила, улазпла, доноспла љекове и овда онда утирала кецељом сузе. Милош је својски помагао и њој и љекару. Због несреће која га је задеснла ова нова певоља била му је ништавпа. Он се није обзирао на опомене материне да се одмори, он је равнодушно слу шао свога оца у агонији. Он је u дању и nohy бдио пад болесником. Једнога дана запита стари Смиљанић, гледајући Милоша: — Гдје је онај изрод? Па кад му Милош каза да не зна, он пзговори: — Нек пронане, кад не слуша! Па. додаде: — Скоро fcy и ја... онда ћете бити на мнру. Десет дана провео је Милош крај болеспика и за то вријеме није пишта чуо о сину. Тада се онај којн управља судбипама људи смилостиви на њ. Таман старца једпе ноћп ухвати сан, iiito све у кући обрадова, а Милош зачу лупу у ходнпку и полако дође до врата и отшкрину их да види шта је. Има тренутака кад мн не вјерујемо својијем сопственијем чулима. Њему се утвори његов син, п, не могавшн да одолп жељи, полетје утвори и обујми је. Заиста то бјеше Лаза. Али се трже, кад иза њега, на степени-