СРЂ

— 80 —

између Лазе и једне туђинке траје одавно; он се вјенчао е њом пошто је тражио очево одобрење. Кад Лаза ућута мислећи да је са свијем убиједио оца, Мидош, тихо, као за себе, изговори: — Ти мораш да раскрстиш с њом. Али, почем син навали још силније на њ с молбама и пријетњама, он устаде, па, као да га је бијес сколио, приђе и шчепа Лазу објема рукама и повуче за собом тако јако да му покпда дугмета на капуту. — Нека ти он допусти, па нек ти је просто! викаше Милош вукући га старцу. Кад чу да долазе, стари се Смиљанић придиже на узглављу, па, и не саслушавши их, рече: — Шврћо! Бог нека ти суди што си уиеспокојио и узбунио све нас! А ја ти кажем, чуј ме добро: или ее окапи оне дјевојчуре или се торњај из моје куће! Па кад Лаза оде, он љутину искали на Милоша, завршивши: — Ја сам онога отјерао, али си ти више крив! * Послије раздора у Смиљанићевој породици, поводом чега је злуради свијет измишљао којешта, Лаза је отишао некуд. Нико од укућана није видио кад и куда се кренуо. Надали су се ипак да ће до мрака доћи. Али се и усутони и сва живипа заузе већ на гранама мјесто за преноћиште, а он се не појави. Милош онда одлучи да га потражи. Оде најприје Никодију али затече само ташту и она га дочека набусито: изгрди и њега и Лазу и мужа. Одавде сврати сестри; она га узе тјешити тако да он одмах побјеже од ње. Уз пут срете Никодија, који га готово силом увуче у кавану, гдје је он обично свраћао. Таст му је савјетовао да не попушта, тврдо увјерен да ће Лаза попустити и вратити се. Усред разговора Милош га остави. Нико му ништа не умједе рећи о сину. Поче га савлађивати умор и он сједе на клупу, пред једном крчмом, из које се разлијегала дрека пијанијех људи и свирка цигана. И док је мјесец пловио небом, он је, у тихој септембарској ноћи, као страдалац коме тоне чун без наде на спасење, тонуо у оном страшном мору што се зове грижа савјести. Он је кривио себе што