СРЂ

— 29 —

Је ли истина, Лазо? пита га тетка. Море, окани се, дијете, коменднје! Послпје 1Бе узе рпјеч ОвчаревиН, па љекар, па Светислав, п тако, паизмјенице, пападаху па блуднога сипа, докле ra најзад не сабише у тјеснац, тако да њему не остаде ништа друго него да се преда. Али се он диже, блијед и са сузама у очима, па колико га грло доноси завика: — Шта bii ту ваздап трабуљате! Јесте ли ви моји тутори? И изјури на поље, добацивши им: — С пијапим људима не ћу да разговарам ! Гости одоше оставившн Милоша сама. Увјерење, да је не само истина опо од чега је стрепио, него и да је немогућно препри]ечити погибао; мисао, да је због тога брака неизбјежно раздвајање између њега и сина; туга због изгубљене среће; осјећај понижепости; страх због могућијех посљедица: све то пије му давало да се прибере и потражи олакшање у тој страшпој незгоди. Најзад га из тога заноса трже познати глас, као глас судије који се обраћа кривцу: — Оче, шта значи то? Јесу ли они говорили по твоме паговору? — Јесте, rio мом наговору, усуди се Милош рећи.,. 1Та још додаде гласом који потпуно одговараше његовом душевном расположењу: t — Ја не дам да пропанеш! Ја не дам да ти узмеш опу дјевојку! , , r . Изнепађен изгледом и гласом свога оца, увиђајући да је готов на све, Лаза устукну, као онај који се упутио ненријатељу у кога је јаче оруђе. И мјесто да плане, као што је Милош очекивао, ои се стаде пренемагати, улагивати, молити, плакати, не би ли умолио нравичнога оца. Он је казивао сав спој жпвот у туђини, до најмањијех ситница: кад се познао с туђинком, којијем случајем, како се постенено, из дана у дан,; то познапство утврђивало и ако је он — то је слагао — њу избјегавао и како је на посљетку увидио да без те дјевојке не може живјети. Лаза је убједљиво, разложно правдао своје ноступање, али Милош или пије хтио или није могао разумјети га. Опо што му је син писао било је иишта према овоме што је чуо из његовијех уста. Непромишљена, неприродна веза