СРЂ

— .28 —

— Господине Овчаревићу, bii сте пријатељ мом оцу, сад сте наш гост, а и вино вас је мало ухватило, зато морам отрпјети што говорите којешта, иначе, кажем вам... То изрече Лаза усиљепо смпјешећи се, али би било чудно не разумјети да су те ријечи биле одјек гњева што га спопаде. —- Шта! још се браииш? викну Овчаревић. Још се браниш?... Е људп ово не могу да разумнјем. Почипп сто глупости, узбуни цијелу кућу, окаља образ, обрука породицу ina ништа, још се брани' — Шта ви то говорите? Шта сам јаучииио? Какве глу1ГОСТ11 ? r— Какве? Још питаш? Чујете ли људн шта овај овдје говори? наставља Овчаревић ватрепо. Сад се још ишчуђава!... За њега то није ништа! Њему је то обична ствар!... Кад би' ја имао сина, па би он без мога знања просио дјевојку нз бијела свијета, ја би' га се одрекао! У тај мах, као да су чекали на зпак, четири гласа, два мушка и два женска, изустише истовремено: — Тако је! То одобравање охрабри Овчаревпћа и ои с одушевљењем продужи: — Да дивно изнеиађење за оца који толики повац стратн па тебе! Јеси ли тп имао памети кад cu му послао оно иисмо? Дрлетио, прије иеки дан, човјек к менн, блијед, задихан, дрхће, буица, као да је помахнитао, л показује ми писмо. И шта чујем? За једпога Лазу нема дјевојке у овој земљи, него хоће да узме неку Швабнцу, голотпњу... Срамота! Мислиш ли ти да је њему нраво? Мислиш ли ти да је њему мило? Мислиш ли ти да ће он трпјети да се тп спрдаш с њим? Да сам ти ја отац, iie би ти олако прошао, не би ја то трпио! — Ни ја, потврди Никодије. — Ни ја, заврши Светислав. ■ — Зар пије тако? Имам ли ја право? обратн с. сад Овчаревић осталијем. -- И ја док сам био на страии живио сам, како да ка ■жем.. онако, али само за времена, нримјети љекар. Зар ја да доводим у своју кућу којекакве цротуве? То је иреко јего!