СРЂ

88 —

Па да јој кажеш причу о двоје негда драги', Како су силно они вољели једно друго И како једном она — земаљски анђ'о благи Невјером поста њему — отада има дуго.... И како увијек он за њом чезне и вене, Славећи пјесмом својом вилинске њене дражи: Дражесно лице њено и плаве косе њене И како с тугом сада на жалу морском стражи.... Дубровник, августа 1902. Душан Талннџић-Хулски.

Састанак.

Пијмо, браћо, то гр'јех није То је неба дар, Па што онда да не пије Академичар?! Куцнимо се чило, журно У заносу свом. Наздравимо сада бурно Роду србипском! Тако браћо, тако само! Живио нам род! Запјевајмо сад »Онамо« Нек се тресе свод! А сад нека доста буде, Нек се стиша жар! Виолине нек загуде, Зајеца гнтар.... Беч.

Али тужно, тужно јако Да проплаче кам, Јер ја волим само тако, Кад се раздрагам... Тако, тако... баш умилно! Ах тужан је јек! А ја тугу волим силно, Шта бих без ње тек? Јер ја немам тог весеља -V часима свим, А да није туга веља Пом'јешана с њим. Ја уживам у тој тузи, Не могу без ње. > Свирајте ми тужно, друзи Туга ми је све! Душан Талинџић-Хумски.

*f<s-