СРЂ

— 117 —

бјеше тако узвишен и чист, а послије наступајућег прелома, носиће на себи оне трагове онакажености, који руше и саме остатке голог костура. И напрегнувши сву моћ своје уобразиље, створи слику ужасне будућности, на зајеца од ове голотиње. Oua лпкако пе могаше да појми себе у положају, у коме треба свој узвишени дјевојачки понос да изравна са ситничарством иростачког гледања на ову величанствепу ствар, коју је она тако поиосито штитила свом моћи своје гшемените дјевојачке душе. И ето, сад је дошао крај цијеломе ионосу, сад она треба да стегпе своје слабачко срце, да утаре траг руменила од сгида па својим образима, да дрско погледа у лице новом захтјеву животних интереса за њену будућност и да побијеђена преда свеколпко своје имање, своје поштење, у наручје неизбјежног пада А зашто све то ? Да ли то баш треба да буде ? Да ли је она изазвала те чудне околности, које стварају овако неизбјежан пад? Она иосматраше прошлост и бјеше потпуно увјерена о својој невипости и да њено држање ни у ком случају није давало повода богатим беспосличарима да се дотакну ње; а овај, кога је она примила, по њеном ондашњем мишљењу, потиуно је заслуживао свачије пријатељство, јер он бјеше најискренији Марков друг. И зар је она крива што није имала толико моћм у пресуђивању карактера, да позна и његову суштину? Он га је доводио, и она, гледајући у Љубомировим очима племенитост и узвишеност карактера, не могаше да назре ни искрицу сумње у очима његова друга. Вјерујући Љубомиру, вјеровала је и њему, и опда отпоче да осуђује Љубомира за учињено вјеровање. И тако дође до закључка. да опа заиста није крива и да је то његова дужност налагала да је снасе, иначе би и он био v очима њеним кривац исто тако велик, као и онај, који је хтио да изврши ово срамно дјело. Па тако упоређујући околности и држање свију, неки закључци изазвани трудом одржања дјевојачког достојанства, повећаваху јој наду у вјеровање за њено држање у овој прилици, и она постенено губљаше забринутост. Али једном поремећено редовно душевно стање, не може тако лако да се блажи, стварајући утјехе произвољним током мисли, и ма како ове v нашој памети изгледале оправдане, душевно растројство обара њихово постојање и ствара извор све нових и нових мисли,