СРЂ

— 118 —

па се у бескрајноети њиховог појављивања изгуби главна мисао, која треба да даје правац свима редом. И она, савладана тужним положајем Љубине матере, жене, сина и њега самог, отпоче понова да пада у иеку сјету, која дјејетвоваше на млсли у толикој мјери, да не осјећаше зише никакву оправданост прошлих мисли. Она уобрази нропаст цијеле породице њеном кривицом, и тада се питање о части појави, и она не налажаше оправданости ии на једној ни на другој страни. У оба случаја ужасан пад, а она треба да се поноси својим поштењем, да би могла да живи. И гдје је та моћна рука, која ће у оба случаја поставити границу непогрешивости? Кроз мисли јој провијаваху потоње ријечи Љубине намјере: »Да тебе није било, ничега не би било!« — и овај оиравдагти укор изгледаше јој тако силан, да заиста она отпоче да вјерује у истинитоет овнх ријечи, али потоња тежња самоодбране ствараше против-разлоге, који, ако нијесу у стању да храбре, бар тјеше својом лијепом садржином. »Да њега није било — пичега не би било! Јер не би имао ко да доведе Марка!« 11a затим: »Он је за тебе све жртвовао — а ти имаш само једно!« И она размишљаше, да ли је то баш заиста тако ? Он је жртвовао све осим части и овом је жртвом издигао на ону висину, на којој никада не би била. А она, она треба да сачува све, а да жртвује само част, која ће јој својим падом сурвати у ноноре проклества и све остало. И тада се питаше, гдје је већа жртза? 11a се онда сјети, да ће оне моћи још за кратко врнјеме да чувају своје поштење, а може и његов животни онстанак да га поколеба у ув;ерењу о части... п тада јаукну, а бол савлада ове сироте напаћепе груди, мисли добише иотоњим изразом замисли Љубиие мајке потпуно оиредијељен правац, и опа грцаше у сузама, чупаше опу лијепу косу, грицкаше оне дивне румене уснице, а блиједпло, нагнаио унутрашњим немиром, створи од дивне елике ужасну иојаву очајника. Чему сад она треба да тежи, којим нравцем може да кораца будућиости, кад би онда, кад би понос дјево;ачки побиједио жељу тако неправедне правде, мор&ла да гледа из дана у дан све веће очајање у Љубомировој кући, а у себи гледаги узрок цијеле неереће? А како ће очда, кад буде поСлушала глас савјести, гледати себе понижену? И у овом дво-