СРЂ

— 119 -

јаком размишљању створгт се једна иста слика поруге и cpa^ia, и она клону, пе знађаше чему треба да се прилагоди. Она ocjehauie да he сама себи бити најстрашнији судија, и за то се посматраше у оба случаја. Дође јој некако чудновато мило, кад, видјевши себе у овоме иаду, спази околину веселу, окружену љубављу и блаженством, али тад, кад се поглед заустави на својој слици, престрави се од ужаснпх изгледа. Њепо блиједо лпце порумешт. њене очи сипуше чудноватнм сјајем дјевојачког попоса — али за мало, све ишчезе, а по њеном лијепом лицу ређаху се тамни слојеви страха. Она мора сад да се ријеши. То захтијева вријеме, то захтијевају иесретне жртве, то може бити захтијева и сама правда! Њени захтјеви о части ишчезавају пред оволиким чињеницама, и она се сама себи учини сувише сићушна, да би се могла опирати оволикој навали околности. Кад је он требао да се покаже као брапнтељ, био је — сад треба она. Жртва захтијева жртву, дужност ite даје милости. А њена је дужност, да у овој прилици својим падом спријечи пад толико њих, и зар онда кад треба једпог жртвовати, да би се четворо спасли, треба мислити н двоумити! Зар ће она бити часнија, ако савладана својим егопстичким мншљењем о часпости, одбаци намјеру спасења онда, кад је у њеннм рукама опстанак цијеле породпце? А само треба да прода част — и тужба ће бити у њеним рукама. А она?! Кога има да жали и ко има њу да жали? Да је за сиротињу част, зар би до овог дошло? Зашто богати не страдају тако? И она! Било, па је ннје, ишчезнуће као јучерашњица, заборавиће се међу толиким другим непоштеннм дјевојкама, које нема шга да тјеши а њу?.. Њу има тако племенита, тако узвишена мисао! И сва борба *нрестаде, а црте одлучности иочеше да продиру кроз облак туге њенога лица, она će на брзу руку спреми и истрча из куће.... II. Кад од њих оде Мица, оне, оставши саме, погледаше се, и тад им се пека веселост просипаше из погледа. Само се не гледаху дуго, јер обје подједнако тешко осјећаху тежину терета и величину жртве, којом долазе до среће. У очима