СРЂ

— 120 —

старе отпоче да се тули онај пламичак наде и среће, њено увело лице отпоче да добива неки модри израз. она се држаше рукама за сједиште и погпуте главе гледаше у пепео. Снаха је посматраше с чуђењем, код ње, се још бљескаше отсијев среће, и оно магковено раздражеље, које је обузимаше у часовима помисли на Мицу, сад сасвим ишчезе и пред њеним очкма се појављиваше она као иешто свето и велико, Она ocjefeauie неку теготу и услијед ове укочепост на срећу која овим путем долази, али исто се држаше тога пута, обмањујући саму себе, да ће то вријеме излијечити. За то упита стару: — Шта је мајко? Зар се не осјећаш срећпа, гито ће доћи крај наших невоља? Мица ће попустити, побиједиће је наша несрећа, она ће се жртвовати.... — Хоће, дијете моје... хоће... али послије?!... говораше она као за себе, натегнуто и са страхом. — Послије?... Послије ништа!... Све ће се поправити и поћи старим путем среће!... — Послије, кћери!... Послнје!... пушташе опа, а поглед јој луташе са сломљене столице на прозор облијепљеп хартијом, а од овог кружаше за димом, који се колуташе по тамној соби. Заустављаше јој се, па опет трчаше за сваком стварчнцом, као да тражаше одушке опом јаду и болу који осјећаше. — Шта ће бити послије, мајко?... упита она с иекнм страхом. Па на једном скочи, по лицу јој се осу бљедило и она готово дрхташе и од страха и од узбуђења. Она се чисто згрози од помисли, да ништа не ће бити од 'свију нада, које се сад тако повеличаше. Њој спну пред очи Мицнна слпка, само сад постаде тамппја но прије, а у тој тами њој се чињаше као да јој се руга и довикује: »Далеко је твоја срећа!« Њој зазуја у ушима, пред очп отпоче да се ковитла она тама помијешана са бљеском жишка и пепела, она се подбочи на столицу и једва имаде толико снаге, да рече: — Ти знаш, мајко, шта ће бити послије! —■ Не знам, дијете, пе знам; а кад бих знала, не бих ове муке мучила нлп бар пе бгтх тебн дала да се мучшп. Тешко је жпвјети у неизвјесности. Све се бојим ове жртве, све се бојнм горих посљедица. Сад се бар надамо — а послије се