СРЂ

не ћемо ни надати. Сад бар чекамо — а кога ћемо послије чекати? Бојим се, дијете, да мс не кунеш више но сад!... — Али ја не могу вшие овако живјети, мајко! Стара је погледа отвореним очима први нут. Хтједе јој рећи: »А зар ја могу?« на се поплаши одговора и ућута, гушећи се од уздаха. Ове је ријечи још више поразише у њеној биједи, али се пе осјећаше способна даље да мисли. Само јој еујаше у ушима: »Она не може више овако да живи!« Па мишљаше: »Њу разапиње самоћа, досада без мужа, сумња из прошлости, сумња у садашњосги!« Она у сваком покрету њена иогледа чита песталност њених мисли; у свакоме јој провирује све оно, што је све више дријеши из куће. Њу та помисао тишташе силно, али јој ие даваше маха да се чешће појављује. Гушаше јој махове у самом почетку, прибијајући се уз снаху и грлећи њен вити стас и причајући јој приче пуне наде и утјехе, с којима заједно дијељаху несрећу. Али прича, ма како лијепа била, и нада, ма како шарено изгледала, ако не донесе за собом посљедиде, пролази као тихи иовјетарац на припеци, брзо: осјетимо га и — заборавимо. Такве су биле приче старичине. Њој хујаше »Не могу више овако да живим!« и она то гледаше у немирним борама њених хаљина, у дрхтавом покрету рука, у млазовима крви, која се појављиваше с времена на вријеме но образима; њој се од уобразиље чињаше да већ и ваздух одјекује од тих ријечи, да и врата шкрипе и да се кроз њих помаља ваздух пун студи и влаге. Шта да јој каже?... Не осјећа се сирота способна ни за што!... Снаха је гледаше неко вријеме; њено стрпљење, које до сад потјецаше из диобе патње, сад се иретвори у сажаљење, и њу стеже нешто око срца, па се чисто кајаше за ријечи, кајаше за мисли, па се онда кајаше и што живи! Тихо јој приђе и готово милујући оне сиједе власи, изусти: — Шта је, мајко, рецм... или.... Стара је опет погледа. Она познаде сажаљење у погледу, на је чисто боцну. Тога до сада није било. До сад бјеше у ње само сух, паћенички поглед, а сад влажан и топао. Шта ће биги кад и то престапе? А да не престане, како је то могуће ? Зар овим среством да нестане, које је готово у безумљу захтијевала од Мице? »Како ћу Љубу дочекати?« сијеваше јој