СРЂ

— 122 —

као муњЛ по глави. Прва ријеч коЈа буде, тмцаће се узрока за његов повратак! Шта ће му се рећи? И зар he оида бити среће кад се поврати? »Отели смо јој част!« јекнуће oir. А без части нема среће!... — Ох, мени несретној!... јекну она и паде са столице. Снаха је погледа запрепашћено ii притрча огрливши је рукама и прскајући је водом, која стајате ка клуницн у једиом разбијеном суду. »Шта јој је сад?« мишљаше она. Зар сад, кад се обје надамо срећи, овај покор. Од чега он долази? miiшљаше она, трљајући стару по глави. Ноћ се све дубље хваташе, у соби бјеше врло мало свјетлости од жара. Њу подпђе страх. Тијело старичино се непомично пружаше по голој дашчаној подини, и она не смједе више да остаие сама. Остави стару и отрча до Мице.... али кућа бјеше затворепа, из собе одјекиваху звуци празнине. Она се чнсто зарадова, страх мину, и она се осјети срегна. Отпшла је код Марка, помпслп. Готово одлети до куће и са више снаге и напора уложи да поврати стару. Њој се чињаше трљајући је по прсима, од силног узбуђења, да је милује, гледајући јој танке, смежураве образе, који јој већ почеше да постају бљутави, отвараше се пекакав извор милоште, и она се саже те их пољуби. Све је веће нестрпљење обузимаше, она хтједе да виче, скаче, готово ногама да лупа, само нгго нрије ма ко да дозна кра] њене песреће. Срце јој куцаше као помамљено, крв струјаше као под вихором; она прескакаше стару, вуцијаше је, готово хтједе за косу да је чупа, те да iiito прије повуче знаке живота; њене мисли се прескакаху као крши по низбрдицн, сумња бјегаше као ластавица од радости што се Мнца жртвује, тлто ће Љуба доћи. Она се радује, јер у овом жртвовању види сву неистину свог мишљења; јер да је нстина, зар би се Мица жртвовала? Код непонггена нема сажаљења! Али да није и ово нова замка?... помисли, али ово ишчезну као иахуљица на огњу, и њој блисташе у мислима, очима, одјекиваше у срцу срећа, срећа и само срећа!.. Стара отвори очи, које бјеху утуљене, као јутрња звпјезда. Она не осјећаше више снаге ни за што. Готово молећи азусти: »Иремеси ме на постељу!« и кад се намјести на њу и