СРЂ

— 184 -

Посл'је много дугих љета, Кад се није краљ ни над'о, Дође витез из свијета И понуди помоћ радо. И у борби посијече Страшну неман - змаја груба А по томе краљ му рече: „Моја кћи је твоја љуба." „Прости, краљу, - он одвратп Ја племићку љубим само. Ја не могу срца дати. Оно ми је код ње тамо." K'o грмљава неба сама Краљ загрми у свем гњеву: „Разнес'те га на сабљама, Он презире кћер краљеву!"

Мач зазвеча немилице, А изусти витез млади: „Ах Даннце, невјернице, Ја умирем тебе ради." Када пјесме звук умину, Полазећи пјевач гледну И на лицу Дапичину Он угледа сузу једну....

* * *

Кад се пуста раван мине, На подножју тавних гора Налазе се развалине Некадашњих сјајпих двора. Ја сам слуш'о приче њине И уздис'о много тада И дубок се уздах вине Жалостиво joni и еада.... Душан Таминџић-Хумски. Pjesme Didaka Pira. [uastavafe, v. br. 3] DE ILLVSTRIBVS FAMILIIS QVAE HODIE RHACVSAE EXTANT ANNO M. D. LXXXII. CAL. IAN. AD AMPLISSIMVM SENATVM RHACVSANVM. DIDACVS PTRRHVS. Sergius hic certe raons est, hasc illa Rhacusa, Nobilis Illiria? diuitis Imperio. Qu;ie, ni vana fides priscis annalibus exstat, Dura prius rupes, & maris vnda fuit. Nam, qua littoreas puppis radebat, arenas, Ardua quadrato marmore tecta vides. Q,uaque illisa vagis spumabant saxa procellis, Grata domus mergis, nidus & alcyonum: Aurea templa nitent Regis monumenta Britanni, Quo nullum maius Dalmata vidit opus.