СРЂ

S R Đ

Br. 5. Dubrovnik 16 Marta 1903. God. II.

СИРОТИ ЉУДИ. — Приповијетка Написао Шпиро Калик. Бјеше то жалоспа али достојанствена биједа, биједа тако •гужна, да мора човјеку срце да се стегне. Па ипак није јако упадала у очи, те да вас натјера да се латите новчаника, извадите коју пару п притекнете невољи у помоћ. Стан, који се састојао из собе и кујне у дну пространог дворишта у једној од кућа Савамалске улице, бјеше мрачан, да вам се кожа најежи, чим у њ ступите. Ту се бјеше стрпала породица Пере Јовановића он, жена и троје дјеце, посљедње тек одвојено од сисе. Али невоља не бијаше успјела да збрише траг урођене чистоте. Одијело на дјеци бјеше поцијепано али врло чисто; изблиједјела и искрпљена хаљина мајке не изгледаше онако запуштена, као што се то види код осталих сиромаха, који у њој нзгледају још већма изнуренп и јадни те изазивају милосрђе код добрих људи. Па ипак сам Бог зна колико су трпјели ги биједници, како су се борили очајничком енергијом, не би ли изашли на крај кукавном зарадом очевом и тешким радом мајчиним — а већ знамо, како су плаћене оне што шију војничке хаљине. Изјутра рано отац би навукао свој искриљени капут, натакао стару шубару, узео у руку комад црна хљеба, кад би га било, па отишао у фабрику духана, гдје би остао до у вече. Било му је од прилике четрдесет година, висок, плећат поцрњелог али интелигентног лица. Радио је ревносно и није се тужио, на лицу енергичних црта могла се примјетити само туга. Ћуташе увијек, никад му нијеси могао видјети осмјејка па лицу, као човјеку који се предао судбини; враћао би се кући одмах чмм би довршио посао, пикада није примао понуде својих другова да сврати на чашу ракије код »Златног топа« 13