СРЂ

— 262 —

би Русија могла добро употријебити тај згодни моменат, да иређе на виши ступањ социјалне егзистепције, да мимоиђе каниталистички стадиј, с његовнн масама народа без земље, с његовим пролетаријатом, пауперизмом и свим осталим његовим негативним странкама. За то постаде програмом активне интелигенције, да ради на том, како руски мужик не би спао на простог пролетарца, да Русија буде сачувана од дарова капитализма, како би јој било могуће у даљем њеном развићу избјећи фазу буржоазне државе. С тога становишта морало је учење буржоазнога либерализма бити очитом издајом народних интереса, јер је овај смјер тежио, да пресади на руско земљиште све одношаје и уређење запада. И управо за вријеме најдошљеднијег развијања овога програма »Отеч. Записки« били су готови, да бп постигли главни циљ, на неко вријеме одрећи се нематеријалне користи слободе, коју је либерална буржоазија извојштила друштву на западу, само да добитак индивидуалне и политичке слободе у Русији не утврди као на западу владу капиталистичке буржоазије над радним народом. Је ли живот потврдио ово очекивање? На ово питање морали су негативно одговорити и саме присташе формуле самосталног економског развића Русије; збиља није испунила њихова очекивања. IV. За то најмлађе покољење публициста, које је ступило на друштвену арену задњег деценија XIX. ст. под заставом марксизма, с одушевљењем поздрави капитализам, који је продирао у Русију. Треба споменути, да је послије изјаловљења многих нада рускога друштва, за вријеме реакције 80-их година, неко вријеме мисао младих људи била обраћена само на страну индивидуалнога себе-усавршавања и да су у то вријеме биле нарочито обљубљене ријечи Л. Толстоја: »Не противити се злу«; »не чинити зла«. Али када је и овај емјер друштвених расположења охладнио, велики дио најбистрије младежи нађе се v крилу марксизма. Темељ ове наклоности, која је проузроковала велик раздор у руској напредној интелигенцији, био је у том, што су марксисте или неомарксисте (како