СРЂ

— 267 —

„Jest, on i Perlotti." „Оп, filozof?" Konte se za cas zamisli, pak skoci na noge i baci cigaretu, te uhvati Jelenu za sljepocice, koja je nehoticnom nadutosti kušala da digne glavu. „Cuješ," гебе konte, pritiskujud je silom na prsi, „lopova imaš za muža." Utisne svoje usne na nezine vlasi, šapnuvtiho: „Ubiću ga ja!" Jelena se rasrđena oslobodi od tog zagrjaja; pogleda ujaka sijevajućim očirna. „Znaš," reče ona, „da trpim od takvih razgovora. Znaš, da me to vrijeđa. Upoznala sam ja nega dobro prije, nego sam ga uzela. Dopustila sam mu, da mi bude vjerenik, a poslije muž. Misli što te vo|a, ali mi nemoj govoriti o tome. Nije me prevario. Ostao je sveđ isti. Ne bi bilo ni malo plemenito od mene, da dopuštam takav razgovor." Okrenu ujaku leđa, i ode da gleda kroz prozor, dok je on razdražen nastavjao: „Pusto! Kako da svak ne zna, da si bila dijete, da su ti ga nametli." „Ništa nametli," okrenu se i razjuti mlada gospođa, „možda me mama malo gonila, ali mi je jadni otac govorio sve do zadneg časa: Spomeni se, da si slobodna, da si još na vri"jeme. I nije bilo ni od potrebe, jer nije istina, da sam bila dijete. Imala sam devetnaest godina, i nijesam stvari shvatala sasvim zlo." „А, zašto si onda pristala? Vjeruj mi, da je mene bilo, ne bi to bila ucinila." „Oh, gospodine ujače," odvrati ona nekako ponosno. Bilo joj je mrsko reci, da je uzela za muža prvog, na kojeg se namjerila, jer joj se neke majčine spletke nijesu milile. „А sad," plane ona, „što je novo? Sto je strašno učinio moj muž? Biće vam tražio malo vaših novaca. Za to će bit majku spopala melanhonija, a tebe grčevi." „Ah, tako ti!" kliknu ujak, tresući i okrećući polako glavu prama utvarama, nevidjivim prizivnim sucima: „Sada je red na Vas, dragi moji." Podiže ruke i silno ih spusti na stegna. „Ne govorimo više," reče. I kao da nije hegov posao, sjedne do glasovira i zaigra neku ludu polku, mrmjajuć u sebi: