СРЂ

— 272 —

„Е, baš ne znam." ,/Ne znate? Ja mislim, barem prije izbora?" ,,Ne шат." „Onda, što ćemo? Oprostite, za boga, baroneso." „Oh", reče Jelena, „molim Yas! I mene mnogo zanima to. 1 ja sam, znate, mali agenat za izbore." U toliko je Cortis mislio. „Dođite večeras", reče. Grrigiolo se malo smete. Kontesa je Tarkvinija raeunala na n za zabavjane gospođa. „Sada kako?...." „Dođite, kad se razide društvo" nastavi Cortis. ,,Na jedanaest, na ponoća, kad god lioćete." Grigiolo odgovori: „dobro," ali nekako nezadovo] no, unaprijed osjećajuei san i lijenost. Ali Cortis, ili jer možda nije razumijevao takvu mekušnost, ili jer je možda mislio na drugo, držao je stvar uglavjenom i, oprostivši se od mladića, okrenu se velikim Jeleninim očima, koje su od hega nešto tražile. Odvrati im dugim i ozbi]nim pogledom. Ni ona, ni on ne prosloviše. Iza malo časaka, koji su se noj cinili beskonačni, odoše prama izlazu, zajedno, kao da se dogovoriše, ne znajući, ko se prvi uputio. Muče dođoše na otvoreno, odakle je jedna staza, livadama na desno, vodila put Villascure i Cortisove kuće; druga doli, gdje je šumio Rovese, naprama goloj povorci liridina, Barka-brda; a treća je ravno vodila put obronka, s koje su tri jele međašile s prodolinom. Jelena je strepila na pomisao, e će rođak poći desnom stazom, put svoje kuće. U tom slučaju, zašto da ga daje slijedi, da ga skoro sili govoriti? On ode ravno prama jelama. Noj srce zaigra, a lice se ožari. „Draga Jeleno", poče Cortis. Muški glas, mek i sladak, pade umoran kao pod smrtonosnim udarcem. „Važna stvar", reče, i pogleda rodicu. Vajda je na nezinom licu čitao veliko ganuće, jer odmah nadoda briž|ivo: ,,Ne, draga; stvar ne nadmašuje moje sile." „Vjerujem", reče ona, gledajući ispred sebe staklenim očima. Nije bio više ni naglasak ni pogled one Jelene, koja je malo časaka prije govorila d.ru Grigiolu. „Tebi je stvar sigurno poznata, a meni je teško izreć je." ,,Ne govorite ništa", odgovori Jelena tiho. „Bezumna sam bila, doć ti se ovako nametat."