СРЂ

— 312 —

Какљ идетг, литература? Среди военнихт, кликовђ ут-ћшителвно слишатв о мирнв1х г в заилтјахаз. Extra\ Госноднну Вуку Стефановичу Караджичу в-в В-ћн^. Herrn Wuk Stephanovitsch Karadjić in Wien.

Овим ce завршује издање онога дијела Вукове преписке који је, већ познатом приликом, ушао у моје збпрке. Сад се бар није више бојати да би се овај недесетак списа могао, каквим худим случајем, изгубити за учени свијет. Исгом приликом бијаху ми предата још два писма која осташе неиздата: једно је, од руског посланика Балабипа Вуку од 1865 г., а друго, од бивше српске кнегиње Јулнје Обреновићке, без надневка, Мини Вукомановићки. Пошљедње пмсмо и не улази у оквир ове збирчице, — а у првоме је ријеч само о приватној новчаној потпори човјеку за час у неприлици. У једноме нисму које мени самоме писа иок. госнођа Мина (Беч 15 дећембра 1871), ови се ретци тнчу Вукове преписке: »Ако Бог да здравље потрудићу се, што брже, да Вам нађем, међу хартијама мога оца, још писама знаменитијех људи...« Али, нити ја што примих од г. Вукомановићке послије тога, нити је икад потсјетих на ово њено обећање. У Паризу npu крају 1902. г. В. Б. Примједба. Пошто је у штампарији за час иомаљкало слова, којим су била штамшша прсђашња иисма, гако су она иотоња, иочам од бр. 47 (као и она иод бр. 17, ЗЈ, 32), штампана мањнм словима.