СРЂ

— 458 —

већ се само задовољи једним хладним погледом, у коме не бјеше мјеста више ни за какво питање. Секретар ra погледа зачуђено, на га остави осврћући се; а кад је искуцало пет сахати, чика Мата докопа шешир и као смушен истрча на улицу; а шеф, секретар, писар и практиканат, облачећи капуте, кавлачећи каљаче и шешир, гледајући се испитујући, шапутаху: — Шта би чика Мати?!... II, Хладпе јесење кишне капљице пљускаху га по лицу и ои отпоче да се свјежи. Опоменувши се свега, отпоче да се осуђује, што је тако у кратко изјавио своју жељу, што је у неколико ријечи казао бол, који га тишти десет година, а који туђе срце за један тренут не може да схвати; чуђаше се узроку бојазни, отпоче да се тјеиш, нада, оживљујући прошлост. Њему дође некако необично мило, сјећајући се оних пријатних ликова, с којима је проводио канцеларијско вријеме и скраћивао дуге часове, било радом или шалом. Он у раду не опажаше ни знака поруге од оних који бјеху спремнији и бољи од њега, старог, пропалог трговца; он у шали не налажаше поруге његовој старости и чину практикантском. Он отпоче сад да прати све личности, с којима је у додир долазио, које га не зваху другачије, но »чика Мато«, којима је он из љубави у свачему на услузи стајао, трудећи се да стекне симпатије код људи, који треба да постану сад његови нови другови; он зато није жалио своје старе кости, већ клецајући кољенима и уздрхталом руком, он им трчаше у сусрет, стискајући младићске руке, шиљући им топле погледе, пуне жеље за другарство. Он им чак у претјераној жељи прихваташе капуте; он им кухаше каву, коју одаџија никад не би умио да скуха као он; он их позиваше код себе у свој сиромашни стан, у коме> поред трагова негдашњег украса, заудараше влага и сиротиња; они се на сваки његов позив одазиваху, обгрливши старца с обје стране, готово носећи га, а он сретан и задовољан, заваљен на њихове младе, снажне руке, заборављаше своје године, своју прошлост, другове старе.