СРЂ

— 500 —

Жена погледа у новац и у њега. Осјетивши да он нешто крије, приђе му, дохвативши га лако за главу, па га упита: — Откуд ти ово?.... — »Плата« — муцаше он. Она преброји. Бјеше четири динара. — Каква плата?... Откуд ти то?... Њему нестаде са лица суза, које отпочеше да теку од бола за изгубљеним поносом. Скочи као бијесан и узвикну: — Не питај, већ узми то, и иначе mii је доста!« — Шта ти је доста? — упита га она. Он јој не одговори. Увријеђени понос отпоче да му подиже снагу. Он тек сад видје колико је пао. Он тек сад опажаше своје ништавило. У служби непотребан, у кући на силу лажов, у свему нпшта, и то све мора да се трпи. А кад би јој казао стање ствари, нестало би те јогунасте одлучности код ње и наступио призор ужаса, који би га још више потресао. Она се чуђаше овом ћутању. IIo његовом узнемиреном погледу, блиједом лицу и ћутању, долажаше постепено до сазнања, које се потираше његовим непризнавањем; зато га упита: — Говори, шта ти је?! Он стаде пред њом, лице му доби некакав оштар израз, од кога се она уплаши и одступи; гледаше је право у очи, и готово гњевно је упита: — Зар ти је потребно да знаш?.... — Зашто ме то ииташ?.... упита га готово љутито, и он се нађе увријеђен од тог нитања, па му дође да јој каже, да пренесе један дио свога бола на њу; али му дође па ум, да од тог бола он послије мора још више да страда; да ће послије оног узвика, који јој од страха дође, доћи несвјестица, болест.... и он, препанут од тих посљедица, савлада се, погледа ie још једном, слеже раменима, сједе за стб и, ударивши песницом, викну: — Донеси да ручамо и пе питај ме ништа! IV. Мрачно му у души, па му погледи избијају оштри и ледени. Покрети му тромп, у снази се опажа опадање, у рнјечима млитавост. Избјегава све, а кад се обазре око себе, чи-