СРЂ

— 501 —

сто се и сјени боји. Већ му постаде досадан овакав живот. По лицу му се осуло неко модрило, од кога згрчене усне ријетко кад пуштаху коју ријеч; а ако би се и по^авила која, онда је она тако суха и одбијајућа, да се послије и не појављују питања. И што дани брже пролазе, он постаје све туробнији. Из јутра му је некако лакше, кад га сан освјежи и поврати наду, тада му са суровог лица избије по неки осмијех и рука се пружа да помилује дјецу, па се нађе и по која ријеч за жену, која га више ништа не пита. Али кад оде од куће и кад почне да лута оним огромним варошким улицама и да блене у сухе, горосгасне зидове и хладне ликове људске, тада се отночиље да повраћа старо неспокојство, тада тијело обузме неко дрхтање и он тада само корача; звијера не гледајући ни у ког; иа кад се изнури од овог лутања и кад му још више убије наду какво сухо одбијање, гдје би покушао да тражи рада, тада му ноглед заигра и мутне зенице отпочну да се ваљају по очној дупљи; тада му срце заигра, као треперење иосмртних звона, а он трчи нарку, гдје га чека сухи, високи и сурови Стеван. Па кад се подне приближи и кад обојица крену у варош, тада, стидећи се један од другог, погледају се некако мрачно, као да су сами себи криви за ово просјачење. А једног дана сједе обојица на клупи, Стеван дјеље гранчицу, коју је узабрао са багрена више себе; а Петар, пребацио обје руке за собом на наслон од клупе, а ноге подвукао под њу, па гледа некако тупо у једно дијете, које трчаше за обручем. Па торњу црквеном изби једанаест, а они се пренуше из мисли, и Петар чисто преплашено, осјетивши да се примиче вријеме просјачења, поче: — Код кога ћемо сад? — па га погледа са неком глуном радозналошћу, а Стеван њега готово презриво и одбаци: — Код првог кога сретнемо. Вар и ту треба двоумити? Баш си лудак! Толика варош, толико народа, и ти питаш код кога! А Петар га посматраше готово бојажљиво; он у овом старом другу гледапте нешто више, нешто, што му из саме његове појаве наређиваше, а што он бесвијесно слушаше, и он додаде:

32