СРЂ

— 502 —

— Кад смо већ почели него те молим, клони се познатих стид ме је а готово смо све које пе позпајемо изређали, па Стеван га погледа оштро, па прихвати: — Па?... Шта he бити? Да пе изгубиш понос! — па онда додаде, готово дивље: — А зар се попос чува само за познате?... Ти га вадиш из шпага као новчапик!... Пхи!... и он га одгурну од себе. Петар клону на клупу. По блиједом лпцу затреперише сузе, и он поче, јецајући: — Не гурај ме брате... ти видиш, да пе могу овако више да живим! Код мепе се све побркало, пачинио се лом у мислима; ја не умијем да расуђујем. Опрости... нијесам те хтио... али, ти не можеш да појмиш, како ми је х;ад дођем пред пекога, кога нијесам хтио некад ни погледаги. Тада волим глад... зиму... смрт... све друго, само не онај подругљив осмијех тада заборавим жену, дјецу Али га Стеван не хтједе даље слушати. По љеговом блиједом, дугом лицу трепташе ослијех пуп горчмпе, из очију му шибаху погледи пуни презирања, и он се не окрете к њему него одговори: — Шта си се ти опет разњежио толико?... Штажепа?..шта дјеца?... Ако имаш, имаће и они; ако немаш... трпиш ти више него они; ти трпиш поппжеље, они га не трпе... Зар ти је мало свега тога?... Е, да сам ја на твом мјесту! u на уснама му заигра горак осмијех, а у очима изби страховит поглед; песнице му се стискоше и оп од гњева шкрипну зубима. А Петар га погледа хитро, са испитивањем. У том погледу избијаше мало наде, и он га чисто бојажљиво дохвати за канут, па гласом испрекиданим, пуним бола и наде, упита га: — А шта би ти?... Стеван згрчи песнице, по лицу му изби нека дивљипа, у очима нека ватра, која пржи и уништава: — Ја бих тукао... јурио, на уздахе одговарао ударцима, на молбе прцјетљом. Будало матора, зар rm толико пе можеш да увидиш, да су они твоја крв, твоје месо... твоје ти!... Иа јеси ли ти потребан коме?... Хоће ли те ко?... Нико!... свако те пре-