СРЂ

— 504 —

таласаху и по њима се низаху успомене, и он осјети како му срце бије да искочи. Он осјећаше како му долази нека нова снага, коју до тада не имађаше, како му мисли брзају и напредују; ос^ети потребу да говори, а језик немађаше ријечи, и он испрекидано тепаше: — Шта ми је стало?... Право кажеш Стеване — иа га повуче за рукав, а овај, како је лежао подбочен, руком na столу, не надајући се, оклизну се с њега и викну: — Шта ме дираш?... Ето ти па пиј!... А Петар продужи: — Право кажеш!... Каква жена!... Каква дјеца!... све је то непотребно. Не треба да се брипем о њима, да се не бих једио; не треба да мислим, да се не бих брипуо!... То је све непотребно!... Ха!... Ха!... Ха!... Не..по..треб...но!... и он се загрцну од смијеха. Па онда погледа Стевана и отпоче да завиди његовом спокојству. Обузе га злоба, и кад му се пред очима створи слика женина и дјечија, он се чнсто трже и претури чашу. Срце му се развуче као од мјехура, а крв се заталаса, и он чисто обневидје од силне мржње. Готово урликаше: — Да су ми ту... ево овако бих их!... па докопа чашу и отпоче да је стиска и окреће; шта ћете ми?... Да имам више бола!... Ето Стевап како је спокојан. Њега нико пе чека^ не љуби, зато се и не једи; а мегш је ваша љубав од шгете... а све што је штетко, то је непотребно!... Кад ме љубите... онда ме оставите, смањите ми бригу... иначе то није љубав... то је лаж... а ја не ћу да ме лажете; ако пе ћете самн... а ја ћу вае овако!... па завитла чашом, и она прште у комаде, а он као смушен истрча на улицу. А кад га докопа она припека и кад му у влажне усне отпоче да се бљатнави уличнц прах, тад осјети како га нешто притискује и гуши; од тога му се памрачи чело, стиспуше очи, а кроз мисли провијаваше пекакав јад, за који не знађаше одакле почпње. Он од умора, од пића, готово посрћући дође дома, и кад га подухвати запара собна, он чисто обневидје, завали се на једну столицу и загледа у таван. Жена му приђе тихо, с неким страхом, пружи руку и докопа га за раме, продрмуса и упита: