СРЂ

— 505 —

— Шта ти је човјече?... А он се трже из заноса и погледа је својим пијаним погледом. Ila му се љена слика чисто развуче пред очима и она му се учппи огромна, спуштене руке наличаху му на палицу, њене очи чињаху му се да га гледају пријетећи, с пакосом; а усне, отворене од питања, чињаху му се, као да се смију неким пакоспим, горким осмијехом, и он се раздражи и обневидје; грже се са столице, скочи као луд и рикну: — Ти ми се ругаш!... па је отиште тако снажно, да се она откотрља преко собе са јеком, а он јој притрча, као бјесомучан, докона је ва грло и урликаше: -—■ Шта хоћеш?!.. Шта хоћеш?!.. У. И код свакога један исти ноглед, један израз; поглед дрскости, израз одлучности. Сва лица подједнако црно-жута, свима коса разбарушена, свима погурене плећи, сухо тијело, дрхте руке ; свп подбухли, сви грозни. И сви се једнако правдају, лежећи на оним излпзаним даскама у соби, која заудараше од њихове нечистоће. Сви непотребни. Једнога отјерао отац, другога мајка, једнога маћеха, другога газда; једноме ннко није хтио датн рада, а други од тешка рада утекао. Сви отјеранп, сви избачени па улицу и остављени на милост и немилост свијета. Сви са једнаким изразом чежње гледају кроз приковане решетке у отворено, плаво небо и уздишу за слободом; сви са страхом, дрхћући привидно и у иотаји ругајући се, гледају на стражара са запетом пушком. Петру у први мах бјеше тешко у овом друштву скитача и лупежа. Он бјегаше од њихових бодљикавих, подбухлнх очију са безобразним осмпјехом. Гњурајући главу v руке, да не осјећа смрад и да не гледа ову иустош од свијета, он лежаше по цио дан на дасци, не окрећући се и не мрдајући; бачен сам у себе, без мисли и нада, јецајући и не осјећајући како га даске гњече по трошним костима. Али кад му додија oiio задиркивање, кад га увриједи један са жутим, мачјим очима, рекавши му: — Старилонов! он јекну као рањен и скочи на њега, али ирије но што је имао времена да га се дочена, он одлети далеко, треснувши о