СРЂ

— 506 —

зид и паде на камени под. А кад се освијести, он сједе крај суда и удишући смрад, а пемајући снаге да се помјери, он слушаше, разрогаченим очима, како из устију ових другова теку ријечи, које га гушаху, као да пије нечист из судова. „Стара лопужа!.. Гледај га, не смије у очи да погледа!.. Али има и добру страну, умије да осјећа!«... Али он пе покушаваше да се брани, гледаше их само с изразом молбе за сажаљење. И што су дани брже пролазили, он се све више навикаваше на ове створове, па схватајући узрок свога бола и патње, поред све своје покварености и злобе, налажаше мјеста за олакшање њихове судбе. Знајући узроке свога пада, које није он сам стварао, он оправдаваше узрок њиховог. Знајући свој живот — он цијењаше њихов. Он се чисто најежи, кад му један малишан исприча свој пад. Њему се чињаше, као да тад на њега падаху они бесрдачни ударци очеви, да њега загушаваше она пријетња, оно тиранско одбацивање. „Па шта је могао друго да буде? — питаше се. Па се сјети своје дјеце. „Шта ли је сад с њима?.. Шта ли њих чека?.. Ко ће их иримити и подићи, кад чује за мене?.. Јер очева крв тече у дјечијим жилама, а с том крвљу и мисли и жеље."— И он их замишљаше, како иду улицама и просе, како им неко удијели нешто, неко не; како их свуда дочекују осмијехом сажаљења или гнушања; како им то сажаљење отвара жеље а гнушање пркос; како их неко јури и бије, неко помилује, те се с тим побрка појам о свијету; како им неки пут не даду ништа, и она тад бесвијесно јуре по улицама и траже, питају, моле и да раде, али их свак пита за оца, и они погурене главе одступају са стидом и огорчењем. Па пролазе по два, три дана, а они блиједе од глади, малаксавају од неспавања, и кад тако бесвијесни пруже руку да сами узму оно, на iuto пх већ никоје мисли и жеље не гоне, дочекује јака жандарска рука и поред неколико удараца доводи у ово друштво, у које је он сада, слушају ријечи ове, које и он; како им се ова крљушт приљепљује и упија у душу, мисли, срце; како им то најзад постаје као урођено— н он у својим, помућеним од страха, мислима, створи слику њихове будућности и тада му дође на ум оно што је Стеван говорио и видје да је у праву, да