СРЂ

- 507 —

није довољно што је он непотребан, већ, све што је од њега, то је он, па је све непотребно. А највпше ra је дирнуо говор једнога јадника, што страда од маћехе, норед богатог оца; и он никако не могаде да протумачи осјећај таквог оца, да за љубав једне сујетне, пакосне жене, баци у пропаст своју крв, себе сама; јер његов син, то је друго његово, tiohobo рођено ја!... Па ко му је то непотребан? — питаше се. Они се само разговарају о крађи, о мрачним временима и кишним ноћима, пуним страха и грмљавине, пуним чуда и пакоса природе. Он у говору њиховом опажаше некакав занос, неко одушевљење, неку неисказану жељу, пуну воље и снаге. »Зашто ти људи тако мисле?« — питаше се он. Али је лако налазио одговор, кад се сјети, да им нико не би дао нингга ни из милостиње, ни заповиједајући; да је код њих прохтијев за молбу и рад изумро, и да сад само још једино постоји нагон за животом, па ма на који начин то било. — Боље он, него ја! —- говори један. — Живот је свачији! говори други. — Зашто он, зашто не ја? — говори трећи. — Кад не требам ја њему, не треба ни он мени! говори четврти, па иети; па сви редом нижу све једно исто, сви претурају значај потребе, сви је оправдавају ма којим узроцима, и све је истипито и све тако гадно. Он поред сажаљења отпоче да осјећа неку одвратност. Он кријагпе своје лице, да би сакрио огорчење, али отвараше уши, да би нашао оправдања за свој пад. Од њиховог говора, понашања и неке чудне безбрижности, пуне дрскости, презирања на све што постоји, он отпоче да се гади њих ; ои жуђаше да се што прије отресе овог друштва, у коме нема друге жеље, до крађе и других мисли, до хапсе. Али кад се сјети слободе, тада га обухвати гроза и јад. Шта ће тад да ради ? На њега ће сад да обрати пажњу свако жив, свако ће га гледати као чудовиште. Ако замоли, тјераће га на рад; ако заиште рад, гониће га свак с неповјерењем. Кога ће он то да слуша? Како ће да живи?...