СРЂ

— 508 —

А дани пролазе тако брзо, готово се не осјећају. И то све у причању, у неком живом, испрекиданом, брзом говору, који дише на крађу ријечи из прсију. Кад сване јутро, кад кроз решетке отпочпе да се таложи и расипа кроз прашину сунчана свјетлост, тада њихови подбухли ликови са блесастим изгледом изјављују онај бол од набоја. Па онда иочне дан да осваја, а опи сједну на клупе, скрсте ноге, запале догорјеле до устију, згрчене цигаре, гледају један другог са пркосом и мржњом, са презирањем и неком гордошћу, тако, да малишане и не гледају. И тада се старији разговарају : — Бол мајке при порођају — то је крађа љубави! Порођај чеда, то је крађа живота родитеља! Сисање дјетиње је крађа мајчине снаге. Дијете напредује и краде очев труд. Његова будућност краде спокојство роднтеља. Кад сазри, краде труд сељаков, сељак краде труд земљин, земља краде свјетлост сунчану, свјетлост краде снагу сунчеву, зато кажу да се хлади... све је крађа, крађа је рођење, крађа је живот, крађа је умирање!.. на се чуде зашто ми крадемо! II тада настуне приче, код којих свачије очи добивају неки израз жеље, која се показује у грчењу и шнрењу зеница, развлачењу и сисању доње усне; у грчевитом стискању песница; у оним дубоким уздасима, у опом махнитом шаптању и одобравању, у оиим поклнцима од одушевљења и зависти. И тако дан пролази, н тако noh долази, опи не осјете кад заспе, а сломљепи од тврдих дасака, не знају кад се пробуде, већ буновно гледају један у другог. И Петар се навикну на њих. Не имајући никаквих жеља, он само ћуташе. Чудновато му је било што се никако не јави ни жена ни које дијете, алн пе имајући пикаква излаза за мисли, које треба на њих да управља, он и пе мишљаше; већ само посматраше влажне зидове, удисаше покварен ваздух и слушаше овај одјек громова. VI. Њега збуни она јасна свјетлост сунчана, слободап изглед људи, рад и хук свјетине; он гледаше престрашепо како то