СРЂ

— 578 —

Сарајлико Г.ђици Ј... Сарајлико дико, Сарајлцко селе, Очи су ме твоје, Дјевојко зан'јеле, Па сад лутам тако Без циља, без смјера, Докрадам се ноћу До твога пенџера; Ila у њега гледам, Гледам до пб ноћи, Не би л' угледао Бајне твоје очи; Без њих мени нигдје Ни мира ни станка, На њих мислим, душо, Мислим без престанка Дању и по ноћи На те алем-очи!

селе!...

* * *

Сарајлико дико, Сарајлико селе, Погледи су твоји Кано хитре стр'јеле, Како који бане, На срце ми пане, Срце ми простр'јели, У срцу остане; Ал' не мари за то, Сарајевко злато! Ти стријељај тако, Стр'јељај ал' једнако, Не би ли стријеле Бар срце разн'јеле, Боље да га нема, Нег' да у самоћи Тако сваке ноћи Залуд тражи очи Ах!... те алем-очи.

ino-j.

Маринко.

Potoni časovi Mata Lukšića.*) . . . . Ja sam lubio! . . . S tubavlu sebe ja sam ubio. I eto đođe dan, Mladosti moje danak potoni. Još gledam sunca kolut obasjan,

*) I'ok. Mato Lukšić — maturanat na dubrovačkoj gimnaziji, bio je mladić najplemenitijih o.sjećaja, velikofj dara i jake kulture, pjesnik, da je suđbina dopustila, velik. Preminuo je u devetnaestoj godini svoga potpuno pjesnićkoga života. ostaviv nekoliko pjesniekih radna, koje јатбе za riegov veliki i ako još nerazvijeni dar. Ovti pjesmu napisah, da odolim svome ojađelom sreu, koje je podnijelo toliko bolova radi smrti svoga najmilijega druga.