СРЂ

— 643 —

Ево, заиста, о чему треба мислити. Дакле у свакој књижевној епоси постоји неки парочити жаргон кога усваја мода, који задобија цпо свијет, који излази из моде, и који, иошто је доносио срећу књигама, осуђује их на сам заборав. Онда, мора да и ми имамо наш жаргоп. Најбоље је што нас, и ако јасно видимо онај нз ишчезлих доба, пи најмање не дира овај наш; напротив, мора да је и он наша мана, наше књижевно уживање, поквареност укуса која нас највише голица. ^Ћесто, мислио сам на ове ствари, и обузимала ме је мала језа, помишљајући да ће извјесне реченице, које с толико уживања данас пишем, изазивати смијех кроз сто година. * * * Најгоре је што се је моје убијеђење завршило тиме да ће жаргон нашега доба, овај дио стила који искључиво припада моди и који мора застарити, остати као један од најнаказнијих жаргона францускога језика. И то се може прорећи на један готово математски начин. Што нарочито стари то је слика. У својој новини, слика осваја. И, пошто су је два три покољења употребљавала, она се отрца, она је дроњава, она је стид. Видите Волтера с његовим сухопарним језиком, његовом нервозном речеиицом, без придјева, који приповиједа а не слика: оп остаје вјечито млад. Видите Русоа, који нам је отац, видите га с његовим сликама, његовом страсном реториком: он има несношљивих страница. Лијепо нам иде, нама који смо и од Русоа још даље отишли и који ударамо књижевности за поставу све остале умјетпости, сликајући, режући реченице као мрамор, изискујући од ријечи мирис ствари ... Све нам то до живаца допире, све иам се то изванредно допада, савршено је. Само, шта ли ће рећи наша унучад? Њихов ће се начин осјећања измијенити, и ја сам убијеђен да ће пред извјесним нашим дјелима стајати забезакнути. Готово ће све у њима бити застарјело. Нећу никога именовати. Али Ј^есто ме fe мучила жеља да знам оне међу нама за које ће се потомство показати строго, и вјерујем да ће највећи бити у главу погођени. Сувише жаргона, и то у толико опаснијег жаргона јер је рпјетке савршености облика: ето мога мишљења о нашем књижевиом добу. Не живи једна књига кад је у лијепом сгилу; она