СРЂ

S R Đ

Br. 15. Dubrovnik 16 Avgusta 1903. God. II.

ЊЕГОВ ПОГЛЕД. — Ник. T. Јанкови!.. I. Ситпе кишне капи удараху у стакла прозорска, производећи пријатно жуборење. Чиновници често посматраху, како се оне слијевају, стапају и ипЈчезавају по оквиру прозорском. Само њих днојица не гледаху у прозор, већ шеф гледаше у акт читајућн га, а писар Милап стајаше код стола, чекајући ријешење и отпуст. Често пута шеф преко наочара погледа у Милана изразом питања, па онда обори очи и продужи читање, све докле га овај не запита: »Је ли добро?« — А шеф се тад закашље, пружи му руку са актом, па је опет враћа натраг, на му опет пружи и накашље се, протаре чело, скине наочаре, погледа испитивачки у Милана, па дође код прозора, опет рашири акт, само што тад не гледа у њега, већ у прозор, нратећи погледом неку кап, која се стапаше са хиљадама других. — Хоћу ли ићи да израдим онај други? — пита га писар. ■— Можете!... Но, станите!... шта сте оно хтјели?... да израдите други . .. можете ... можете ... идите! говораше шеф збуњено и расијано. Милан га гледаше зачуђено. Његов витак, поносит као гшрамида стас, стајаше према шефу, као бријег према насутој као купа пржини. Из очију му избијаху погледи, пуни вјере и спокојства, пуни наде на живот, љубави према раду. Он нетремице гледаше у збуњена шефа и опажаше да би овај имао нешто да му каже, па чекаше. Шеф се немирно осврташе, носматрајући Милана, пружаше му акт, и већ му очи 42