СРЂ

- 796

У НОЋИ. — ЈЕЛЕНА. Хоризонат ништа не заклања оку, Само небо плаво, море, море, море, Неми пуни месец јавио се горе, На пучнну сребро иросуо широку. Блешти. Огледало! Свака звезда мала К6 кандила жижак дршће на пучини, И огледају се према месечини С маслинама брда, хриди, морска жала. Рибара су многих тамо амо барке Као какве ноћне, страшне птице црпе; Изненада, кб дух чији, галеб пр'не, Па све мирно. Муче високе катарке. НоК је. Тихо. А шуштање мирног мора Чини се кб песма вечита, бескрајпа, Ил' живота нашег таштог каква тајна 0 којој с вилама духови говоре. На хридима мора град уморан спава; Ништа осим гласа ноћнога стражара. У тишини ноћној човек се одмара, Место њега пбме, чемпреси, агава Туже!... Град не спава. Мртав! У мукама Умро је дичан са слободом драгом. Сузно око и у ноћи свецу благом Почива на пустом двору, полачама. Кад све живо тихим, слатким санком смава, Шуштање се мора мирног лепо чује, У пучини свака звезда одсјајује, И кад туже поме, чемпреси, агава, Ноћи, ти ми будиш лике прошлог сјаја, Васкрсаваш једну чемера и јада! С тугом гледа душа тужну слику града Ону, када дичан с душом се раздваја. У Дубровнику, 25 августа 1903. &