СРЂ

— 840 —

ЈЕДАН ЖИВОТ. — Јаков Шантић. Под ризом ноћи, новрх мирних вода Гле, мрак и поноћ како н : јемо лута; Засипа брда и обале танке И б'јела, пуста села украј пута. Ту, на игалу, поред мртва мора, Испод маслина, ловора и руже, Док танак мјесец инвире из гора И бл'једи огњи на небесих круже, У моме срцу ја осјећам тугу И суза пуно. Ал' ја не знам сада У тамном болу шта ми душа жели, За чиме плаче, чему ли се нада. Дјевојче једно, са очима плавим, И плавом косом, и с осм'јехом њежним, И с цв'јетом крина, пољупце ми нуди С усана рујних и са груди сњежних. Од куд та слика?! Како дође она Души и јави непозната никад? Кб туђин себи ја се с страхом питам Њезину тајну да л' ћу сазнат икад? Гле, плачем, ево, премда не знам за што; Нит' тугу ову, нити узрок њени. Ах, можда то је нека бивша љубав В'јекова давних што јеца у мени!.... Херцее-Нови, 27 августа 1903.