СРЂ

- 882 —

нас, као што то српска народна пјесма каже, добра cpefia снађе, ми ћемо се друкчије разговарати.« И тако се опростисмо. Ја га испратих у предсобље, и руковах се још једном с њиме. »Олга Петровпа, рече он очајно, стискујући ми грчевито руку, ја те љубим!« и ишчезе. Она застаде, као да сабира мисли, протре руком високо лијепо чело, па, враћајући се и пропуштајући поред нас мајку, Наду и мога пријатеља, настави овако: — Навршиће се скоро пет година од тога растанка коме сам ја увијек вјерна остала. Као што Вам рекох, ја нпјесам тражила доживљаје; а кад су ми се на силу Бога наметали, ја сам равнодушно поред њих пролазила. Дошао је Ваш пријатељ и повриједио моје душевно предање. Али, ма колико ме он истински љубио; ма колико га ја цијенила; иа, ако хоћете, ма колико ја чак и слаба женска глава била, ја не могу, ја не ћу да погазим обећање које сам сама себи задала... — Извините, Олга Петровпа, упадох, је ли ова хисторија позната мом пријатељу ? — Сасвим. — А које је то обећање? запитах. — Па, растегну она, ја сам, као што Вам рекох, чекала пет година; нек и Ваш пријатељ то исто учини, док ја десету навршим. Тад ћу потпуно и са својим осјећајима и са својом савјести на чисту бити. Ја га, наравно, ни по што не везујем да ми вјеран остане; што више, ја му остављам сасвим одријешене руке да бољу и честитију од мене усрећи. А ја му се свечано обавезујем да ћу његова постати, ако у ово пет година никаква гласа из Русије не примим. — А ако, рецимо, упадох, до шест година својега рускога друга као супруга мог пријатеља негдје сретнете?... — И у томе случају, прихвати она, моја ће савијест потпуно мирна бити, а свијест поштене жене угушиће моја, назовимо их »руска« осјећања. У осталом, ми се, кад тај рок истече, можемо видјети и разговарати, а ја, као што Вам рекох, не обавезујем ни на што Вашега пријатеља. У осталом, али ово само Вама повјерљиво кажем, он ће се, прије него тај рок истече, оженити. — Дакле, Ви сумњате у његову љубав? осјекох оштро.