СРЂ

— 881 —

сви са мном сложити, ја волим једну докторку медицине него једну која не зна ни читати ни писати; а на страну сада, да ли је умјесно или не да жена учи медицину, философију или право. Код нас жена не учи ништа, и то је жалосно, а још жалосније ш го, ако има самих пет хиљада форината прћије, изгледа само докторе, професоре и високе чиновнике. Ја не знам кога више да осудим у таком споју, њу или њега; а ми који се својом свијести и образовањем дичимо, ми који се топимо у звучпим националпим фразама, обратимо своју пажњу и на то поље, баталимо гуске, и настојмо да из њих истешемо жене, достојне нас, достојне наше боље будућности.« Говор би пропраћен бурним одобравањем, па и ја одох да му стиснем руку. Дрхтала сам од узбуђења. >Нијесам Вама говорио, госпођице, рече ми постојано; да су све као Ви, ми бисмо већ могли приступити раду.« »Ако мп коју способност приписујете, одговорих, рачунајте увијек на њу.« »Напредујте и учите, Олга Петровна, као што сте почели, прихвати он, па кад се опет на својем југу видимо...« Присутност осталих и негово узбуђење запријечише му да доврши реченицу, али је ја уочих у његову погледу. Мој нас отац посматраше и благосиваше мукло. Сјутра дан кретосмо на пут. Вријеме до Петрограда тако брзо прође е се не могосмо скоро ни поразговарати. Да, да... Вама изгледа чудновато, али вјерујте да је тако. Ми остадосмо само три дана у Петрограду, па морадосмо даље пут Москве и Казана. Он нас дође поздравити у хотел. Мој се отац с њим дуго разговараше, али ни један ни други не дотакоше се онога што би нам можда свој тројици најпријатније било. На једној се фантазији не оснива будућност, а у Русији се сасвим друкчије мисли него код нас. Па онда, обоје бијасмо тако млади. »Немојте нас заборавити, сјетите нас се каткад!« рече мој отац на растанку. »Бог мн је свједок, рече он савлађујући се великим напором (а глас му немило дрхташе), да вас никада заборавити не ћу; успомена на Вас и на Вашу госпођицу ћерку биће ми најмилија успомена у животу. А што се и видљивога знака мога сјећања тиче, бива писања, допустите да сам себе савладам и да Вас се за вријеме свога ђаковања писмено не сјећам. Ако се, и кад се на југ вратим, послије моје мајке, моја ће прва посјета Вама намијењена бити, па ако