СРЂ

— 880 —

Да, да, немојте ме тако зачуђено гледати. Све што Вам кажем сушта је истина. Немојте, молим Вас, очекивати бог зна какву хисторију; она је проста као и сва спонтана осјећања срца. Ми смо се видјели и први пут срели на путу. Он је долазио из Црне Горе, моје друге постојбине, и ишао у Петроград, да учи тамо инжињерску школу. Мога је оца то познанство ванредно радовало, док се на мени као на огледу његове душе одсијевало.... Па онда, ја сам тек тада била свршила завод, и то је било моје прво познанство у великом свијету. ТТТто смо год више измјењивали мисли, постајасмо све то сроднији, а његове црне, сањалачке, суморне очи, које (без обичне формуле отрцаних западних комплимената!) тако дубоко говоре души, освајаху ме све то више. Одлучисмо да се одморимо у Бечу. Сјутрадан по својем доласку, дознасмо за једно »Зорино« сијело, те одосмо тамо. Било је то обично књижевно вече, лијепо заступљено и весело. На први ми поглед упаде у очи мали број женскога свијета: три госпођице од којих једна извађаше неку симфонију на клавиру, и четири постарије госпе. »Што? Зар нема Српкиња у Бечу?« запитах предсједника. »Хм, како се узме«, прихвати иронично овај. »Да је bal pare или концерат у „европском духу" видјели бисмо их и одвећ, све у свили и кадифи. За оваке вечери, бечке Српкиње, са часним изнимкама, мало маре.« Мој се сапутник умијеша у разговор, расправа о томе постаде опћа, и он се те вечери истакао красно. »Главна друштвена полуга, рече он у главноме, почива на васпитању дјетета, дакле на женском свијету. Докле нас год наше мајке с неким средовјечним предрасудама у свијет отправљају, дотле од нас не може да буде ништа, јер и ако се у великом свијету тих предрасуда отресемо, ми их опет повратком у постојбину у својој ужој породици настављамо. Наши се широки университатски погледи тада постепено губе, не толико у опће наопако васпитаном друштву, колико поред оних који су нам најближи и најмилији. Појмљиво је, дакле, рашта толико несрећних бракова код нас има, а мислим да не треба доказивати, да несрећан брак дарује само несрећне чланове друштву. Код нас се толико виче на еманципацију женскога свијета, а нико је не разумије, нити се ико њом бави. Што се мене тиче, а уздам се да ћете се