СРЂ

— 1008 —

с малим изузетком, тураху на се сви они, којима је била душа за столом се изобиља сладити а — смрт раднти; и доиста тн су се сви добро и гојили и нојили, док су се други за њих знојили. Из овога што рекосмо није никаква мука видјети, да је у чешком краљевству на мјесто ваљаних и свом нослу преданих духовних пастира било много трутова и готована. Е, ria какво чудо онда, да се и у Чешкој иојављује реакција противу тих, како би се то код нас рекло, и преко јего, тијелом крупнијех а духом и моралом ситнијех духовника. Први, за кога знамо да је отночео јавно карати пријеступе духовништва чешкога, био је Нијемац Конрад Валдхаузен, родом из Аустрије. 0 њему се зна да је г. 1349. посвећен за свећеника, и да се идуће године неко вријеме задржавао у Риму. Прве године своје свећеничке службе живио је у Бечу, а тек г. 1360. илп 1362., на позив краља чешкога Карла IV., долази у Праг, гдје је послије двије године добио парохију. Валдхаузен је проповиједао у Тинском харму. Премда је своје проповиједи држао на њемачком језику, опет храм свагда бијаше дупке пун. Валдхаузен не задовољаваше се да своје вјерне поучава како ће живјети, већ он иђаше још мало дал>е, па пламеном ријечју осуђиваше оне свећенике и монахе који бијаху свету дужност, те су је на своја леђа примили, са свијем пренебрегли. Ваља^да је он те црне птице жестоко шибао, јер се оне брзо на њ дигоше и подигоше толику силну грају, да се држало е ће„да га рашчупају. Валдхаузен позиваше народ да се каје и упућиваше га побожности. Како је његова ријеч дјеловала показује нам случај с Ханком Пајером. Овај Ханек бијаше због својих досјетака и разузданостн познат читавоме Прагу. Он се није устручавао у пб цркве напасти иа образ дјевојкама. Али, једном чувши у Тинском храму проповијед Конрадову, ова га толико потресе, да је ступио пред проповједника и покајничким гласом молио за савјет, како да се ђслободи од почињених гријеха. Али није сам Пајер; било је још и другијех на које утјецаше жива ријеч Конрада Валдхаузена. Док Валдхаузен постајаше све омиљенији у народу, дотле прашко духовништво све јаче роиташе противу њега. Нарочито