СРЂ

- 1009 —

т. з. рехолњици и доминиканци ненавиђаху Тинскога проповједника. А и невоља им је била. Како Конрад дође у Праг, цркве у којима они служаху мало по мало опустјеше; овце пребјегоше новом пастиру, а стари пастири, оставши без стада, скочише на новога, као на вука који им је стадо разграбио. Августински и доминикански калуђери бијаху прије у завади, али кад стадо и једне и друге одбјеже, они се одмах измире, те противу Конрада подигну тужбу пред Арноштем, бискупом Пардубичким, а ваљада послије и пред светим оцем. Да у кратко наведемо, зашто они Конрада окривљиваху. У тужби стоји: како Конрад проповиједа да су вјечно проклети они који примају ма чије синове и кћери за новац у манастир, а тако исто и они, који за новац дају кога v манастир; како неки свећеници и калуђери не проповиједају, јер ништа не знају; у монашком реду је много и таких, који су одани пијанству; како се за сиротињу ништа не старају, већ сами све поједоше и попише или дају другим калуђерима, који су јаки и сити, и увијек више имају но што им је нужно. Још наводе у својој тужби удружени непријатељи Конрадови: како је овај казао, да су монаси сулуди, јер се држе за свеце, и то само зато, јер су били свеци они који су основали њихове редове. Конрад се није тих оптуживања бојао; он је и надаље осуђивао моралну прљавост гојних калуђера. Карло IV. остао је наклоњен Конраду све док овај поштени Нијемац није умро, а то је било 8. децембра 1369. године. Многому је око засузило за овим ваљаним и достојним служитељем Христовим, само је Августинцима и доминиканцима, којима он бијаше трн у оку, спао тешки терет са срца. Још за Конрадова живота појавио се још један знаменити нроповједник слова божијега, али тај проповједник није био Нијемац већ прави Чех, по имену: Милић из Кромјержижа. Овај Милић ваља да је био вјешт, бистар и окретан човјек. Он заузимаше врло угледне положаје: био је секретар краљевске канцеларије, каноник код храма светога Вита и архидјакон. На један пут остави он сва та топла мјеста, да оде у самоћу, ријешивши се да у будуће живи у сиромаштву и покорности и тако да Христа насљедује.