СРЂ

— 1010 -

Одлука Милнћева доста је неповољно утјецала на Арношта, Пардубичкога бискупа, који покуша не би ли одвратио Милића од тога корака овим ријечима: „Госмодиие Милићу, та зар ви можете што боље чинити, него ако својем сиромашном надбискупу помогнете, да пасе повјереио му стадо. На то му је Милић одговорио, како оп не желп сједити па првим мјестима, већ је рад покушати, да ли је са проповијеђу божијега слова кадар бити од веће користи народу. Најприје Милић оде у Бискупске Тењице и ту се вјежбаше у проповиједању. Послије пб године дође у Ilpar, гдје отпоче јавно проповиједати, али у почетку без велика успјеха; многи му се чак и подругиваху. Но то њега не омете; он проповиједаше даље. И благодарећи својој стрпљивости и издржљивости, у проповиједању дотле се усаврши, да га народ радо слунташе као и Валдхаузена, а Чеси још радије, јер им проповиједаше на материнском језику. Милић, желећи што већем броју људи бити од користи, отпоче учити се и њемачки, како би се могао старати и за спасење њемачких душа. У први мах све своје њемачке проповиједи мораде нагшсати, па их пред Нијемцима читати. Послије дужега рада, вјежбања и учења наступи олакшица. Милић проповиједаше противу охолости и шкртости; ту гледаше коријен свакога зла. Својим проповиједима изазове противу себе негодовање прашкога надбискупа, Јована Очке, који га даде чак затворити. Али по налогу Карла IV. Милић би брзо ослобођен. Ово заузимање Карла IV. за слободоумније проповједнике доказује да је овај владар био заиста просвијећен. Он је био и много сношљивији од онијех којима би сношљивост далеко боље доликовала. Милић је једаред, кад Карло IV. бијаше назочан, држао проповијед о Антихристу и његову доласку на земљу, па показавши руком на краља рекао је: »Антихрист ie већ међу нама, ено га; то је сам краљ!« Карло IV. није зато над проповједником срце своје искалио нити је икакву освету тјерао. Али за то на Милића бијаху кивна његова сабраћа, калуђери и свећеници. Они га чак оцрнише код папске столице у Риму. То је било негдје 1368. год. Милић узе. шљаку у руке, па онако апостолски отпутује у вјечни град, да се оправда од пањкања. У Риму оста подуже времена, јер му је ред било чекати Урбана V, док стигне из Авињона. Милићев дух није могао ни у Риму