СРЂ

— 1109 —

године 1400. или 1402. Може се рећи, да се он до тога времена управо клонио Виклифових богословских радова п није их хтио познати. Хус бијаше већ доста дубоко зашао у ирави човјечки вијек, а још једнако не одликоваше се великом храброшћу духа иити одлучношћу воље. Римској цркви био је одан; вјеровао је у све што је она учила, па и у празновјерице. Године 1393., кад је проповједник Штјекна бесједио у Вишеградском храму о индулгенцијама, то је на религиозна чуства Хусова тако утјецало, да је он те јубилејне године учествовао на свима црквеним процесијама, исповједио се на Вишеграду, и посљедња четири гроша што их имађаше у џепу дао је, само да добије опроштење грехова. То, што је тад чинио, жалио је послије. Хус у млађим годинама почео је пристајати за оним, чему се свећенство тога доба највише одавало: раскоши и кићењу. У својим писмима 1 ) сам себе осуђује, што је некад био наклоњен јаловим забавама, сујети и миловању финог и раскошног одијела, збвг чега се сам често љутио и код других изазивао негодовање и срдњу. У својим писмима из 1414. год., дакле кад је већ био у Костинцу, Хус љуто кара себе због њеких пријеступака у младости. Ако смо ради одредити доба кад Хус с више озбиљности почиње гледати на свој живот п кад с већом отвореношћу устаје противу њеких друштвених навада, онда можемо као обртну тачку у његову животу узети годину 1402, кад је одређен да у капели Бетлејемској проповиједа народу слово божије. Хус је од природе био врло иобожан, па је појмљиво да му је са посвећенем за свећеника побожност још више освојила срце. Како се морао преправљати за проповиједи, које је држао сваке недјеље и свакога празника, то се већ с тим и његов дух све више богатио знањем и правом хришћанском мудрошћу. Хусу је била драга истина; та лијепа врлина, да истину љуби, код њега се још у младости у души укоријенила: још као младић имао је обичај говорити, како му није стало толико до добивеног увјерења него до правде; он је, како сам тврди, још од онога часа, кад је стао озбиљније учити, поставио себи

') ,,Listy mistra Jana Husi" ; издала редакција „Самосталносхп" 1902. г.