СРЂ

— 1111 —

Јан Хус, и надбискуп га одмах потврди. То именовање Хусово имало је велик значај за његов унутарњи развој, али, не чзамо да је то именовање по њега било од значаја, већ је оно имало велик утјецај и на Праг, па и на читаву чешку земљу у опће. Поставши Бетлејемским проповједником Хус се тако рећи пробудио. Опћећи често у проповиједима са својим народом Хус почиње цијенити боље и чешко име и чешка културна добра. Проповиједајући само на чешком језику, он тај језик сваким даном боље познаваше, обрађујући и усавршавајући га у својим проповиједима и књижевним радовима. У првом стадију свога проповједничкога и пастирскога рада Хус ничим није изазвао неповјерења код својих старјешина. Он сам вјероваше, да ће њеке махне у цркви моћи изгладити помоћу старјешина црквених, којима бијаше свесрдно одан. У другом стадију Хус је разочаран; његова га је нада обмахнула. И тако ступа у борбу проти својим старјешинама због црквених рефорама, увјеривши се да они немају ни мало искрене склоности, да истријебе зло, које се у цркви зацарило. Први стадиј Хусова рада трајао је до 1409 г. И у том времену он је имао подоста научних теолошких диспутација и религијско-моралних расправа, али због њих није дошао у сукоб с вишом духовном влашћу. Још концем XIV. вијека Виклифова наука била се доселила у Праг. Многи учитељи нрашке упиверситати бијаху се већ упознали с Виклифовим богословским списима. Као што смо мало прије видјели, Хус се подуже вријеме управо туђио од богословског учења Виклифова. Па и доцније, кад је већ и богословске радње чувеног Енглеза читао, он је обазриво о њима судио и био је донекле одвећ повучен кад се на университати расправљало о тим радњама. Прва научна расправа о Виклифовим чланцима била је 28. маја 1403. год., и имала је само ту посљедицу, да је у опће забрањено на университати предавати и узимати у одбрану њеке чланке, који су у истину Виклифу припадали, или су њему приписивани. Повод, да се 1403. године јавно о Виклифу на университати расправља, дали су надбискупски официјал и каноник Јан Кел и архидјакон Бехињски Вацлав. Како је у то вријеме била надбискупска столица упражњена, они предадоше