СРЂ

— 1164 —

дарне теме изабрао. Да сеоски живот са својом полуобразованом ннтелигенцијом, љубоморним госпођама, уображеном учитељицом и кокетном поштарком може да пружи згодне предмете за духовите хумореске, да се о комичној канцеларијској званичности и о претјераним, отужним надгробним словима дају написати заиста шаљиве приповијетке, то су не један пут показали Нушић и Сремац, Глишић, па и Брзак. Не знам какве су остале приповијетке Бранковинскога, које »Мала Библиотека« намјерава издати, али, ако нијесу боље од ових, онда би љепше било да ова прва свеска уједно у посљедња буде. Своју погрешку, учињену издавањем приповиједака Ђ. Н. Бранковинскога, поправила је »Мала Библиотека« класичном трагедијом Виљема Шекспира, »Хамлетом«, коју је с енглескога превео пјесник »Пере Сегединца« и »Гордане«, др. Jlaзар Костић. Хамлетов је преводилац многе и иноврсне ствари писао; оригиналним глумама својим он је ступио у ред наших нај јачих драматичара; у старије и срећније доба важио је Костић и као веома духовит, па чак и генијалан лиричар, а недавно је издао једну гломазну књигу о своме старом »певидругу« Змајовановићу. Али што га је »народном масом« и широм Српства познатим учинило, то су његови изврсни пријеводи ШексппроЕих трагедија, и »Мала Библиотека« је добро учинила, што је његов пријевод »Хамлета« учинила нриступачним. Можда не ће бити с горега исписати неколико реди из те глуме увријеђене правде и разуздапе страсти, на примјер из онога знаменитога призора између Хамлета и духа убијеног оца његова. Ја сам оца твога дух: осуђен ноћу ићи донекле, а дању чамит' ностом огњеним, док сва на чисто не изгоре зла, што жив починих. Али кад бих смео да кажем тајне своје тамниде, најлакша би те приповести реч расцеп'ла ум ти, смрзла младу крв; к'о звезде би ти очи испале, одскочили б' од главе увојци, а свака длака усправила б' се