СРЂ

- 1163 -

нога дјевојчета јунакиња«. Родила се око 1797. године у Сиколу, а васнитана је заједно са својим сестрама у банатској Бијелој Цркви, гдје је носила мушке хаљине. Не много доцније уда се, на доста чудан начин, за Хајдук-Вељка. Једном покраше неки Вељкови момци међу осталима и Станине дарове, због чега ова оде Вељку на тужбу: »Господару, зар твоји момци не знају Турке убијати, него дјевојачке дарове красти?« »Хајдук-Вељко се тргне. Овако с њиме још нико није говорио. Загледа се у лијепо, одважно дјевојче, што ту пред њим стајаше, држећи за руку своју млађу сестру. На столу пред њим стајала је хрпа златног и сребрног новца. Он заграби из гомиле, колико му у обје шаке стало, па пружи новце млађој сестри, која то прими у мисли да је то накнада за дарове. Хајдук Вељко заграби и по други пут и обаспе златном кишом Чучук-Стану. Сад сам те даривао, моја си!« рече Вељко младој тужитељци, која врисне од ужаса. Послије кратка брачнога живота, проведена у вјечитој борби и непрестзном рату, одсели се она, након смрти Вељкове, у Велики Бечкерек, па у Бијелу Цркву, гдје се преуда за јуначкога побратима свога првога мужа, за грчкога хетеристу, Јоргаћа. Тек сада настаје бурнији, трзаја пун дио Станина живота, који је она .већином у Влашкој проживјела, гдје је Јоргаћ био вођа тамошњих усташа и војевао против Турака; када је пак и свога другога мужа изгубила, одсели у Русију, а доцније у Атену, гдје и имрије год. 1849. са неиспуњеном жељом да поново види своју отаџбину, Србију. Заслужни оснивач нашега Народнога Позоришта у Новом Саду уплео је неколико интересних еписода из живота Чучук-Станина, а у кратко је оцртао и борбу грчких хетериста, усташа. Послије ове симпатичне књижице није врло пријатно говорити о ириповијеткама Бранковинскога. Ова прва свеска доноси четири приповијетке мале или никакве књижевне вриједности. Бранковински хоће по што по то да је духовит, те су збуњени »Записник једног сеоског биљежника«, бесконачно развучена »Прича о Б-ском мосту« и неделикатна приповијетка „~ј~" (какав духовит наслов!), пуне грозно усиљена хумора, свијећом тражене хумористичне фразе и силом исцијеђене назови-духовитости. А не може се рећи да је неблаго-